Nova Evropa

мације. Ова су питања задобила конкретнији смисао, и живљи контраст, после објаве „Примата" Винченца Ђобертија, око кога су се окупили били писци и политички људи који су прошли у историју под називом „нео-гтвелфа“,

Нео-твелфи нису имали поверења у државно јединство Италије и борили су се, у име Средњег Века и даљних епоха, за федеративни систем. Ипак није тачно кад се каже, да су били анти-унитарци. Они су тежили нацијоналном уједињењу са исто толико жара као и њихови противници, и по томе би њихова доктринарна позиција била базирана савршено, јер није било неопходно да се нацијонално уједињење сљубљује са државним уједињењем, Али је настајало одмах питање: кога чека задаћа да реализује, или бар да репрезентује и да створи, симболички мото нацијоналноме уједињењу 7 Нео-гвелфи су одговарали: „Папу“, — позивајући се на средовечну традицију; док су остали мислиоци и патријоти (било монархистички унитарци, т, зв, „сабауди“, зато што су окретали своје погледе на пијемонтеску монархију, било републикански унитарци, т, ј. мацинијевци, било републиканци-федералисте, као Ђузепе Ферари и Карло Катанео) одлучно искључивали папски ауторитет као фактор политичког јединства, пребацујући папству да је оно било фактором несамо разједињења. већ и нацијоналне декаденце, будући да је оно угушивало све слободне духовне покрете, те искључило Италију од великих борба новога доба, у којима се стварала нова Европа.

То је била полазна тачка полемике са нео-гвелфима, више него ли питање федерализма, и из те је непомирљиве антитезе уследио онај покрет идеја који може да се назове нео-реформаторским, или јасније: нео-протестантским. Изузевши извесне спорадичне случајеве, којих је уосталом било доста, и формалног пристајања уз протестантску конфесију, ове су идеје углавном имале доктринаран карактер и подржаване су од мислилаца чисто лајичких, који нису имали намере да оснивају Цркву. При свем том, они су ипак били сједињени једним дубоким и готово религијозним одушевљењем за моралну обнову. На њихову свеснију и душевнију страну утицала је снажно наука немачке филозофије од Канта наовамо, а понајвише Хегелов систем. Бертран Спавента, на пољу филозофског истраживања и историје филозофије, његов брат Силвије Спавента, на пољу јавног права и политичких наука, па особито Франческо де Санктис, на пољу критике и литерарне историје, били су најбољи тумачи овог мисленог покрета, и уједно најдубљи мислиоци што их је у оно време имала Италија, Ниједан од њих није био прост подраживач или настављач Хегелове филозофије; за Де-Санктиса би се чак могло рећи, да је хегеловски систем био само полазном тачком његове мисли. Али је поуздано, да су њихови

366