Nova Evropa

духовни захтеви дубоко осећали заједничко доктринарно порекло, и да им се по томе Реформација морала да указује у целовитој вредности једног одлучујућег елемента у формацији модернога духа. У једној земљи која је, као Италија, остала била изван оног жаришта идеја, и то све до XIX Beka, Osmo je неопходно да сви напори конвергирају у једно дело моралног васпитања и одгоја, — имајући пред очима као пример земље у којима се ово већ, заслугом протестантске Револуције, догодило,

Задржали смо се мало на излагању прилика у којима је поникао талијански нео-реформаторски покрет, јер су му те прилике дале неку нарочиту физијогномију, Појавивши се у центрима високе културе, у часу када је био на коцки спас земље, он је сачувао двоструки значај: да буде доктринаран, али уједно и спреман на акцију. Постоји у њему известан контемпераменат идеала и конкретности, чиме се даје протумачити да је за последњих година привукао многе интелектуалце, незадовољне — и с разлогом — ретким резултатима на подручју спиритуалног и моралног јединства нације, Ови унутарњи мотиви одржали су континујитет нео-реформаторске мисли. Традиција те мисли била је, додуше, изван политичког света, али је ипак, у моментима кризе, утицала на тај свет, Камило де Меис, млађи пријатељ браће Спавента, Де-Санктиса, и других „наполитанских хегеловаца“, како су их обично називали, позван за наставника на Болоњски Универзитет, постао је, после њихове смрти, наследником те традиције, и учинио је од Болоње нови центар нео-реформаторске мисли, Иако мање тенијалан од својих пријатеља, он је био сугестивна фигура учитеља, па је вршио не малени утицај на нове генерације, које су придолазиле у интелектуални живот док је земљу притискивала друга, тежа, економска и политичка криза.

Нео-реформаторска теза показала се је у многоме тачна, са својим песимистичким гледиштем, и поново је. прихваћена од Алфреда Оријанија (у другој свесци његове „Политичке борбе у Италији" и у „Идеалној револти"), а затиму првим годинама овог века од Марија Мисиролија („Социјалистичка Монархија“), који ју је свео поново на хегелијанско порекло, па јој покушао дати нову категоричкију формулацију, што је он сам исказао следећим терминима: „Модерна Држава, схваћена етички, може да се реализује само у нацијама које су прешле кроз католичку идеју путем протестантске Реформације. Све остало, т.ј, све остале државе, које нису прави и логични продукат једне спиритуалне револуције, фатално су осуђене да осцилирају између једпе апстрактне демократије, која врло брзо дегенерише у демагогију, и једног класног ауторитаризма, који је негација либералне

367