Nova Evropa

целим народом објави дух који га прожима и обележи основни тон на коме је саздан. Место тога, он је нашао да је најпрече и најпаметније да се, знајући шта садржи пакт пријатељства, са Француском, одмах похвали пред пријатељима, и попрети непријатељима, како ми нисмо изоловани, и да ће се свако непријатно изненадити ко друкче мисли.

Огрезли у овим нашим ситним домаћим страстима и политичким свађама, у препирању око србијанског и пречанског фронта, кајмакчаланства и добровољаца, око „ослободилаца“ и „капитулација“, ми смо склони да полако заборавимо капиталну чињеницу, колико за своје ослобођење и уједињење дугујемо великим западним демократијама — Француској, Великој Британији, Сједињеним Државама Америчким. Исто тако, не може се довољно гласно предочити данашња стварност; да и сада, после Рата, и за нас Југословене, и за Балкан, и за Европу, и за цео свет, пре свега и највише важи оно што мисле и што хоће они велики народи, те да од њих у првом реду зависе и наше „дужности“ и наша „судбина“. Ми имамо да идемо за њима и с њима, па ко од нас малих најбрже и најбоље схвати њихове намере и најпре погоди линију којом се они крећу, тај ће први ојачати и постати жижом или средиштем за своју околину и своје суседе. Ове велике демократије створиле су Друштво Народа, и хоће да га одрже и усаврше. Сједињене Државе нису у њему формално, зато што им овакво какво је није још довољна гаранција за светски мир. Велика Британија стоји уз њега, са свима својим странкама, од конзервативаца до лабуриста; Чемберленово „менажирање" Мусолинија, протумачено код нас погрешно, хтело је да осигура сарадњу Италије Друштву Народа, с којим спољна политика данашње британске Владе стоји и пада. Највећи поборник светског мира и Друштва Народа је француски Министар Иностраних Дела, Аристид Бријан. Он је своју мирољубивост износио на видик толико пута, и ради ње био сумњичен и нападан и код куће и на страни, Не може бити двојбе о мирољубивим осећајима који су га руководили и при склапању уговора о пријатељству са Југославијом, о намерама са којима је од француске стране прихваћен и потписан тај Уговор. Неколико дана, или недеља, пошто је ставио свој потпис на њега, он је рекао јавно: „Останимо и даље Французи, Немци, Чеси, Срби, и како смо се већ који родили, Упнимо се свим силама да своме народу што боље послужимо и да га што више подигнемо, Али се ипак то може много више да постигне споразумом и међусобним добрим односима него рђавим испадима.,." (види уводни чланак у београдској „Политици“ од 6. фебруара). Наш Г. Маринковић није га разумео...

Французи су реални политичари, са столећима искуства за собом. Они су и овај савез с нама начинили тек онда

103