Nova Evropa

се сад можемо самостално развијати, користећи се свима позитивним тековинама културним, социјалним, политичко-државним, сваког краја наше државе, без обзира под каквим је утицајима он живео и развио се,

Да би се ствар свестрано и подробно претресла, треба. „аустријанштину“ посмотрити и у субјективном смислу речи, са нарочитог гледишта Југословена, тојест према ономе шта су и како су они о Монархији као држави и о њеним представницима, као и о њеној цивилизацији, мислили и осећали, и како су се према њима односили, т.ј. какав су духовни став заузимали, Јер сваки грађанин према својој држави мора. имати неки духовни однос, који га онда интересује и често апсорбује. Држава је најмоћнија и најсавршенија организација коју је људски род створио, — она човека узима у своје руке од часа рођења и држи га до часа смрти, Поготово су модерне полицајне државе новијега доба. развиле и разгранале своју делатност у свима правцима, тако да појединац осећа државу у сваком свом деловању, и кретању, такорећи свакога часа. Бивша Монархија била је типична представница таке полицајне државе готово све до половине Х]Х столећа ; али је и касније, кад је постала правна држава, остала полуапсолутистичка, и није се ограничавала само нато да своје поданике прописима спутава у деловању, и да им намеће дужности, већ се уплетала. и у њихове мисли о политици, о друштву, о религији, и о просвети, импутирајући им индиректно у свима тим питањима мисли и осећаје који одговарају интересима државе како их је она схватала. Монархија је тако, у току векова, надахњивала све своје поданике, па и Југословене, својим државним духом, т, зв, „аустријским“ духом, (У погледу Босне и Херцеговине, које су дошле под власт Монархије тек 1878, користила се она њиховим петвековним ропством под Турцима, па јој је за неколико деценија успело да и тај народ задахне „аустријским“ духом, У сваком случају, тај „аустријски дух“ тражио је, и стварао, тип грађанина, односно поданика, који одговара државним интересима Монархије, неспречујући потпуно развитак нацијонализма, уколико он није изгледао превише опасан за државу (као што је после био случај са српским нацијонализмомј, Аустријски дух био се је у толикој мери уврежио у душе аустријских поданика, поименце и Југословена, да је он њима добрим делом одређивао правац мисли у културносоцијалним и политичким питањима, Беч, а касније Пешта за неке крајеве, сматрани су за врхунац цивилизације, те су постајали мерилом свега њихова суда о стварима (неурачунавајући ту једино свесне културне раднике и интелектуалце, који су се еманциповали духовно од Беча и Пеште),

Али Беч и Пешта нису мислили искрено, Они су људемн ствари процењивали према томе колико су од њих могли имати

327