Nova Evropa

пале, па се често у том правцу и полемике поведу. У многим крајевима бивше Монархије, нарочито код народа у Босни и Херцеговини, развијено је својство трпљења неправде и зла: о неправдама се најрадије говори у четири ока, или у малобројном друштву, често са неким вештачким узбуђењем и уздасима, на начин да се изазове сажаљење; да би требало предузети енергичне мере (наравно законите) да се неправда отклони, нато се већина тешко одлучује. Бивша Монархија васпитавала је своје поданике у трпљењу неправде, па ово сада добро долази и београдском режиму.

Србијански политичари и јавни радници добро су уочили и осетили аустријски дух код ослобођених Југословена, па су одмах у почетку показали вољу да га сатру, што је било потпуно умесно и потребно, — али су они у том свом деловању пошли кривим путем. У првом реду, направили су грешку да нису јасно уочили разлику између позитивних и негативних страна „аустријанштине" и аустријског духа, Ако је требало без даљњега уништавати лоше последице аустријанштине, није требало одбацивати уједно и њене добре стране, већ их је требало прилагодити новом добу и новим потребама (државно-политичким и културно-социјалним). И ту није требало застати само на „аустријанштини“, већ се имало проверити и испитати и позитивне вредности и тековине србијанских државно-политичких уређења, и установа, социјално-политичких уредаба, и навика,и укорењених политичких мишљења. Нарочито се морало пазити, шта се из Србије имало проширити на целу државу. У другом реду, Србијанци су грешили што аустријски дух нису побијали на прави начин (овде реч „Србијанци“ треба ограничити на оне који су били одговорни и који су владали, дакле на радикале), тојест демократизацијом и добром управом. Демократизацијом је требало стварати слободне и слободоумне људе; требало је подићи достојанство човека, које је пре Рата било тако јако унижено у веким нашим крајевима бивше Монархије, Добра управа имала је да ослобођеним Југословенима омили ново поратно стање, и да им не да да чине незгодна поређења између предратног и садашњег стања, Радикали су првобитно имали намеру да униште аустријски дух у душама Југословена, па су у том циљу завели туторисање и насиље према појединцима и према масама, који баш убијају самосвојност духа и тиме хране аустријски дух. Кад је радикални режим увидео свој неуспех, њихов режим почео је да мења тактику: они сад покушавају да аустријски дух преобразе, да му даду ново обележје, нову марку, и да сва његова добра својства, која су некад ишла у корист бивше Монархије, пренесу на свој режим, па да тако одрже своју власт над „ослобођенима", односно свој режим у ослобођеним крајевима. Али је и овај потхват радикала остао

331