Nova Evropa

У реалистичкој школи прозе остаје будућност на новелистима, међу којима прво место заузима Николај Рајнов (рођен 1889), одличан стилист који настоји да оживи мистику старих бугарских и источних апокрифа и богумилских легенада. Он, писац и сликар у исти мах, уноси у своју прозу декоративне елементе, ствара приповести и историјске романе · („Видение из древна Блгариа“, „Книга на Царете“), једно лепше од другог, пуно тајанственога чара, док се напокон уморан и измучен оваким радом сам ућуткује, да на крају сврши у мирном полуреалистичком символизму. Други је новелист Чавдар Мутафов (рођен 1889), оштроуман и осећајни стилист, особито јак у гротески, опонашајући експресијонисте. Уз њега „иде и Гео Милев, даровити песник, први идеолог експресијонизма у Бугарској. Међу новелисте спада и најмлађи, Ангел Каралијчев (рођен 1903), чије приче значе срећан повратак домаћем огњишту; његов сочни народни језик уноси свежу струју обнове у новију бугарску прозу. Даље треба споменути и Николаја Фурнапџијева, А, Далчева, Вл, Пољанова.

У поезији формира се школа символиста, на челу јој Теодор Трајанов (рођен 1888), који с чудном снагом настоји да уведе неки нови смер иначе потпуно стран бугарском духу, и који је — иза великих промена у Бугарској од 1912—1918 са својим бугарским баладама постигао дивну пластичност и трагику. Уз њега стоји Николај Лилијев (рођен 1885), највећи данас мајстор бугарске песме, који је показао како се од бугарског језика може направити фин инструменат за најеластичније музичке модулације, који је способан да изрази и најтање трзаје и покрете душе, осамљене и тужне (његове су две збирке: „Птици в ношта" и „Луни петна"). Димчо Дебељанов (1898—1916), такођер песник символистичког смера, био би стигао најдаље од свих, да није трагично пао у рату; он сједињује у себи дубину Трајанова с музикалношћу Лилијева, а уз то носи и човечност, бујну и пуну крви, која му је диктовала оно неколико најлепших бугарских песама које су написане за последње време, У истом смеру је и рад Људмила Стојанова, Ивана Грозева, Еманујила Димитрова, Трифона Кунева, и других. Нешто пострани стоји Н. Ракитин, имитатор Вазева, и три бугарске песникиње; Мара Бјелчева, Дора Габе, и Е, Багрјана, од којих се последња — са својом збирком „Вјечната и Свјатата" (која је изашла прошле године) — истакла у прве редове бугарске поезије; нежна и женски искрена љубавна лирика.

Све те школе, сви ти поједини писци, живе интензивним животом, боре се за своје идеје на страницама својих књига, списа, и говора који се дневно држе у Софији или по провинцији, тако да се може рећи да литерарни живот показује

193