Nova Evropa

уапје, raskoš, sujetu, Onda je omrznuo na lepotu, jer Како bi je bilo mogućno izmiriti sa Dobrom, koje traži od čoveka ne uživanje nego naprotiv ograničavanje sebe, popuštanje u korist bližnjih, štaviše žrtve? Dakle, dole umetnost koja stvara lepotu, jer služba lepoti nije ništa drago do svetogrdje! Otuda njegova osuda svih umetničkih dela, počev od Šekspira, Istu osudu on je bacio i na svoja vlastita dela, Zato su i njegovi romani najveći [»greatest«) što iz njih sija lepota. Ulazio je u lepotu tvorevina autor »Rata i Mira« i »Ane Karenjine«, apercipujući tvorevinu in re, ali se pored toga, mističkim nadahnućem svojih kontemplacij4, približavao tajni ante rem, ti, j. samome Tyvorcu, Ipak ga je rasudjivanje povelo putem racijonalizma, racijonalistički korov je pokrio blagodetnu njivu Tolstojeva svetog greha, i pored greha i grehova svetog stvaralačkog dela,

Еобетје Апјтерор.

Посета код Толстоја.

(Приликом свога боравка у Загребу, октобра 1928, госпођа Зинајида Гипијус, чувена руска књижевница, приредила је, заједно са својим мужем — Г. Мерешковским —, књижевно вече, на којем је прочитала своју „Посету код Толстоја", Руски рукопис свога предавања она је љубазно [уступила „Новој Европи" за Толстојев Број, па га овде у преводу доносимо,)

Посетити Толстоја7 Увећати гомилу посетилаца који га и тако замарају 7 Али, Мерешковски је имао нарочите разлоге да жели ову посету, управо „хаџилук"; он је баш био штампао своју књигу — три свеске — о Толстоју („Лав Толстој и Достојевски“), у којој није био, изгледа, потпуно правичан према Толстоју. А онда се десило и оно знаменито „изопћење" Толстоја из Цркве, акт који је све нас тада дубоко увредио. Речју, имали смо не толико љубопитљиву жељу да „погледамо" Толстоја колико једну праву и искрену тежњу к њему. Преко других смо распитали када можемо, и да ли можемо доћи а да не сметамо, те пошто смо добили (преко Сухотиних) једну цедуљицу као директан позив (чак са „маршрутом“ |) отишли смо у Јасну Пољану,

На станици су нас чекали коњи, Мај је био у свом почетку, Још је било видно; али је промицала хладна кишица. Изнад ораница гласно, као да се смеју, певале су шеве, У алеји којом смо ишли према кући, дрвеће је бацало на нас крупне шарене кишне капи. Кад смо стигли, у малом не баш светлом предсобљу, истрчала је пред нас пуна али још стасита

299