Nova Evropa

редним увјерењем, т. ј. култивисање најчистокрвније, па зато и најмрскије, поповштине ,,,“

Овај ЈБењинов став према Толстоју и „толстојевштини" имаде одлучно значење и за данашње држање званичне Русије према Лаву Толстоју. То се видјело и на недавној званичној прослави Совјета Толстојеве Стогодишњице, када је, у многим говорима и приказима Толстојева рада и наука, ово ЈЉењиново мишљење и гледиште с више или мање духа парафразирано, Признајући Толстоју без резерве генијалну умјетничку проницавост, признају нови властодршци Русије у пуној мјери историјско значење и цијену његова снажног крика којим се оборио у дане мрачне царске реакције на паразите и насилнике онога времена, Било је и раније, прије Толстоја, ватрених бранитеља понижених и увријеђених, „али савјесност Толстојеве критике и њезино историјско значење јесте у томе, што она силом која је својствена само генијалним умјетницима, изражава онај прелом у гледању и у душама најширих народних маса у Русији тога доба, а напосе сеоске, сељачке Русије... Толстој је зато велик као носилац идеја и расположења који су се искристализовали у њедрима милијунских маса рускога сељаштва у доба наступа буржујске револуције у Русији, Противурјечја у погледима Толстојевим јесу право огледало оних противурјечних услова у које је била смјештена историјска дјелатност сељаштва у нашој Револуцији, Толстој је изразио у својим дјелима сву ону накупљену мржњу, ону сазрелу тежњу за нечим бољим, жељу за ослобођењем од прошлости — и незрелост маштања, политичку неодгојеност, п револуцијонарну мекушност,,.“ (ЈБЊењин). Оцјењујући тако улогу Толстојева умног и умјетничког рада, изабире данашња Русија из укупне Толстојеве оставштине читав низ дјела која су, према савременој критици, преживјела задњу Револуцију и кадра остати узором и нове класичне руске књижевности, То су поименце ова дјела; „Васкрсење“, „Севастопољске приче", „Моћ тмине", „Николај Полкин", „Властелиново јутро“, „Што дакле да радимо", „Попис становништва у Москви", „Не могу ћутати", „Тако је било“, и слична, То су дјела у којима је Толстој ожигосао окрутност, похлепу, и злочиначку насилност оних сталежа, који су до Револуције држали у својим рукама власт; зато ће та Голстојева дјела, а с њима и њихов велики творац, живјети пуним животом и даље, у новој револуцијоној Русији..,

Но Октобарска Револуција, која је једним махом учинила крај социјалној хидри старе Русије, свршила је истодобно и са свим социјалним бескичмењацима, утопистима и сањарима толстојевским — с Ростовима, Вронскима, Болконскима, и Безуховима, као и с оцима Сергејима, Каратајевима, и Пелагејушкама, и њима сличнима, на којима је Толстој хтио да оснује „Царство

337