Nova Evropa

Божје на земљи". Револуција је — по мнијењу те руске критике јасно показала, да је свака толстојевска теорија о непротивљењу злу, између високе и израбљивачке властеле и прегаженога сељаштва, крпарија и утопија, сентиментална фикција јаснопољанског властелина, и то зато што никакво дјеломично или привремено социјално примирје, ма како оно било идиличном искрено, не би могло на крају крајева имати никакова, а најмање одлучна, утицаја на развој економских противурјечја крај тадањег социјалног поретка у Русији. И баш зато сеу дну Толстојеве социјално-политичке концепције крије у најмању руку најивна идеолошка лаж. Та је лаж онда нашла свој изражај и у двогубости личности Толстојеве и у његову животу, када он хоће истодобно да буде и властелин и сељак. У својим се дјелима он обара на животну кабинетност и бирократичност у личности Карењина, жигоше — на Љевинова уста — различите плутократске скоројевиће (као што су Рјабињини, Малтуси, Болгарини), али кад к њему долазе тулски радници да му прочитају своју радничку прокламацију, јаснопољански властелин Толстој их не прима, него их отправља под изговором: „Ја, заправо, и немам о чему да с њима говорим, јер ми говоримо разним језицима", Разумије се, тулски радници су тражили стварни излаз из црне своје тадашњице, непрезајући притом ни пред чим, док им је Лав Толстој, у једном свом прогласу радништву, препоручивао свој рецепт „непротивљења злу“. „Шема ничега штетнијег за људе“ — писао је том приликом Толстој — „од помисли, да су узроци њихове биједе ван њих, у спољним условима, И дође ли човјек или људско друштво до увјерења, да зло које га тишти долази споља, па упери ли сву своју пажњу и све своје силе на промјену тих спољних услова, зло ће се тада још повећати, Но окрене ли се човјек или људско друштво искрено према себи, и потражи ли у себи узроке тога зла од којега пате, тај ће се час пронаћи и узроци, и они бе се сами од себе уништити." Овакав бескичмењачки рецепт Тол· стојев, по мишљењу совјетске критике — којим је он фатално ослабљивао жестину и борбеност револуцијоних елемената, најаче терети, у очима нове Русије, социјално - политичку страну Толстојева наука. „Ми сада добро знадемо“ — вели један савремени руски публицист, —- „да би над радницима, да су послушали Толстоја, и данданас звиждао бич капиталиста и фабриканата, да би их и данас мрцварили тамничари у царским бутурницама, да би и данас копнели, полугладни и запуштени, и лишени свог човјечјег достојанства, у мрачним катакомбама буржоазије". Разилажење између Толстоја и данашње Русије, нарочито на подручју социјално-политичког доктринарства, јесте према томе основне нарави; јер док је Толстој, „непротивљенац“ и пречишћени хришћанин, до фа-

338