Nova Evropa

Актуелност Макијавелија,

(Поводом књиге Винка Лозовине,

Постоји у историји хероја и генија један моменат који се свакако понајвише истиче: њихова свудаприсутност, у свим епохама, у свим временима, чак и у онима када су побијани и посматрани с антипатијом, Тај моменат вечног живота уједно пружа патнику-хероју једину задовољштину противу наше вечно једнаке и стално грубе реалности. Макијавели је, на сваки начин, један од тих хероја-мученика, чија вечна актуелност не живи само у фантастичној посмртној имагинацији појединца, већ и у самој голој реалности, оживљавана непрестаним понављањем и обнављањем његових аутентичних, а онда и његових фалзификованих предвиђања, васкрсавана једним логичним континујитетом његове политичке праксе а историјске увиђавности, Свуда присутан, у свим значајнијим часовима светских успона и падања, Макијавели је ипак још увек мистеријозно страшило, пред чијим именом свако српе задрхће или успламти; он је још увек она стоглава хидра коју, пре његова битисања, сусрећемо у Тациту, или је после његове физичке егзистенце —- налазимо у Хобесу, у Хегелу, ијош даље до данашњих дана, у Трајчке-у и Кроче-у.

аштитник и безброј пута благосиљани светитељ толиких државника и политичара, Макијавели је још увек несхваћен, произвољно и субјективно интерпретисан, проскрибован одонуд где највише за њим иду, издигнут онде где га понајвише руше, издан у часу када се чини да треба нарочито да послужи узором. Трагедија Макијавелија, у животу и у читаву његову веку, обнавља се постепено и у разним видовима кроз читав размак наше пост-хуманистичке цивилизације, — то је, мало по мало, читава комплексивна трагедија нашега живота од четиристотине година наовамо, која још увек траје и не зна како да дође до свог одређеног краја.

Када се Др. Винко Лозовина одлучио да објави своју књигу о Макијавелију — „Macbhiavelli i njegova politička паиКа (О четиристотој обљетници државникове смрти; 1527 — 1927"; издање „Матице Хрватске", Загреб 1927—28) —, он је дао сасвим адекватног израза том моменту сталне актуелности Макијавелија у тежњама садашњице, па с те стране његова књига има већ а ргјог1 своју неоспорну вредност и своје конкретно и живо значење, Поврх тога, она је свакако један смео књижевни покушај, да се — и након толико необично велике и богате литературе о Макијавелију — изнесе читав сплет нових погледа и мишљења о овој личности и о њеној доктрини. Пре свега, В, Лозовина имао је необично много интујитивног смисла, да проблем „Макијавели“, и самог

373