Nova Evropa

Макијавелија, ослободи од сувишне мистичности и проблематичности, које су створиле имагинације векова, те да ускрсне Макијавелија веродостојног и аутентичног, онакова какав је он могао бити у своме правом изгледу. Изведавши тако Макијавелија из лабиринта тумачења и схватања у који су га заплели векови, писац ове књиге настојао је повратити га самоме себи, тојест самоме Макијавелију, изолиравши га од свих система, па чак и од „макијавелизма“, са којим је поуздано Макијавели имао врло мало шта заједничког. И то је свакако највреднији елеменат ове књиге, |

Јер Макијавели, кад га се право схвати, јавља се као чедни секретар Фирентинске Републике, који своје политичко искуство црпе поглавито из оних догађаја који су се, у крупним формама, одиграли међу зидинама његова Града и његове земље. Бистра, управо луцидна, природа и памет, која је, у микрокозму политичког збивања, како га је пружао његов Град, спојила хармонично у себи све живе и активне елементе једне пробране политичке културе, какова је пре тога била само она римских класика. Притом, стално опћење са домаћим и страним људима, младићске и још момачке опсервације у наглим политичким преломима Фиренце, дипломатска путешествија кроз најсупротније покрајине Италије и читавога глобуса, створили су у овоме оштроумноме мозгу многе предиспозиције за извесне политичке погледе и идеје, које су онда, у доконим и више књижевним расположењима, из Макијавелијеве литературе начиниле претпоставку за извесну политичку доктрину и науку, од које су тек доцније векови створили систем и протусистем. Првобитни творац тога система, крај свег обиља запажања ствари у њиховим протуречностима, остаје увек онај добронамерни и у првом реду просто надарени и природно проницави фирентински грађанин, који држи до своје индивидуалности и до своје личности, и који само у непосредној вези са њом бележи своје рефлексије. Његов додир са политиком, дакле, увек је примордијалан, основан углавном — на искуству; он каже сасвим једноставно; „Када би сви људи били добри, онда ови прописи“ (наиме они које он поставља у својој доктрини) „не би били добри"; али људи су „незадовољни, страствени, бојажљиви и узмичући пред опасношћу, жељни добити,,., и зато је потребно каткада застрашити их, и упозорити их на извесне ствари на које они у току свога битисања и живљења забораве. Простије претпоставке од ове није могуће замислити, Она је рудиментарно једноставна, па је доиста чудновато како су стваратељи политичких система могли да на њој и из ње граде читаве теорије страха, терора, и ропског менталитета.

На овој својој претпоставци, Макијавели, идући даље, посматра опстојност целе друштвене заједнице, Града, или, у

374