Nova Evropa

савршенијем виду, Државе, у односу према народу и појединцима, Да ли је Макијавели етатист у нашем модерном хегеловском —- па чак и нацијоналфашистичком — смислу, у таком постављању питања је грешка наше модерне претпоставке, са које потпуно субјективно посматрамо сваки политички феномен, Макијавели је и у томе више једноставан од сваког модерног идеолога етатизма, који полазећи од Макијавелија и у име његово хоће да оправда своју теорију. Без икакова околишења, у голом и пластичном реализму своје "прозе, која је још и данас најсветлији докуменат писане Ренесансе, Макијавели је с објективношћу историчара који добро познаје свога Тацита или Ливија, и са страшћу грађанина за личном слободом и за благостањем свога Града, следио, као сваки човек од талента, и једну утопију, или да кажемо народскије, имао једну бубу у глави, запажајући трагику савремених прилика и тражећи томе стању изласка и лека, Он је видео где се читав један град ломи и руши у уличним и страначким сукобима, који су сви полазили од личних и пролазних момената и водили Град на руб пропасти. Он је видео, у крвавом и замагљеном сумраку, своју Италију, којој онда још нико није знао за име, како се — раскидана и разрована у ситне, малене државице — подаје свакоме од странаца који први наиђе, те који ју потајно или за љубав, или за позлаћени дукат, хоће да купи, а да се она притом ни не застиди или запрвени, Он је, у својој чедној каријери секретара и дипломата, гледао величине како се преко ноћи срозавају у ништавило и у срамоту, издајући притом све идеале и своје и своје земље. Он је гледао свој Град осрамоћен, попљуван, и обешчашћен од свакога који би успео да се ушуња кроз његове капије, Он је посматрао своју земљу разједињену и разбијену у ситне фракције, које су се гризле међусобом и гурале једна другу у провалију. „Градови су били" — пише

рецолини у својој књизи о Макијавелију — „раздељени на секте, на обитељи, на странке, и на струје, Час се клицало Марку час Антуну, час Орсинију час Колони, час Цркви час Светом Марку; и док су клицали Марку мислили су већ нато како ће клицати Антуну... Италија је била отужна мочвара, на којој су се једна за другом јављале и стварале, и опет пропадале, мрље од лепљиве материје; свака мрља одговарала је Држави, свака је Држава била језгро, свако језгро имало је свога вођу, Свако за себе и сви против свакога, то је био опћенити принцип,,." Пред оваким стањем, Макијавели се, као човек од фантазије, сетио да упозори први своје суграђане нато, шта је управо Домовина и у чему се састоје извесна начела Државе и Града,

На својим честим путовањима по Италији, Макијавели је

,

сусрео људе који говоре истим језиком, и који су повезани

375