Nova Evropa

политичког пропадања Фиренце, Макијавели каже: „Узрок због којега су све те владе биле болесне, био је у томе, што је свака од њих стварала реформе које нису задовољавале опће добростање, него су само још више учвршћавале и осигуравале странку".

Коликогод нам се Макијавели, у извесним моментима, може да учини недоследним у својим тезама — тражећи у становитим приликама од Владара да буде нека врста Краља Батинаша или Крилатог Змаја, по узору Чезара Борџије, док се у другима опет поново обраћа демократским и републиканским режимима слободе, — ипак у читавом том комплексу његова мишљења и расуђивања постоји један континујитет, који долази до склада и устаљује се у једном једином питању, — у Домовини, у Италији, у питању њена уједињења, од којега Макијавели, ни по коју цену, не попушта, нити хоће да се ценка, Тај моменат је Лозовина, на страницама своје књиге, истакао врло добро, непокушавајући да заглади супротности својим специјалним симпатијама за Макијавелија; он их тумачи фаталном логиком и доследношћу самог трагичног живота Макијавелијева, — животом патника и изгнаника, који и у часу када покушава да се измири са стањем ствари има снаге и смелости да изнесе своје уверење и истакне своје несавитљиво држање. Сам Макијавели, у:часу док израђује „Расправу о реформама које су потребне у држави фирентинској“, каже: „На Фиренцу је с изгледом на успех примењив само слободан републикански режим, подупрт поузданом и добро уређеном војском. Зато нека Лав и Ђулијо уреде политичке прилике у Фиренци тако, да догод они живе узмогну задржати у својим рукама власт самодржаца; а кад умру, — нека свому

раду завештају републиканску слободу, јер је то највећа слава и највиши циљ који може постићи било које државно уређење. Тиме би Лаву Република дуговала свој опстанак и највећу част, јер људи осећају да су највише почашћени када им се нешто добровољно даје; а највећа је благодет, која се може исказати, и уједно најдража Богу, оно добро које се чини својој домовини“,

Свуда дакле, на свакоме кораку, следећи трагове Макијавелијеве мисли, ми можемо црпсти неизмерно благо поуке, опомене, и вечне актуелности, Сва наша модерна државност, која заправо и почиње појавом Макијавелија, у историји и у животу обнавља се у свим својим сталним перипетијама, с успонима и падањима, сукобима и стишавањима, онако исто како је сусрећемо засновану и постављену у Макијавелијевој анализи политичког живота Фиренце, Ми можемо да говоримо 0 прогресу демокрације, о утицају капитала на развој модерног друштва, о победи нових друштвених и народних класа, које у Макијавелијевој епоси нису постојале, па у томе по-

377