Nova Evropa

заним темпом модерног живота, колебања у мишљењима још чешћа него раније. Али, историчар уопште, узимајући као правило стално колебање у мерилу, мора настојати да своје мерило учини што вишим, у смислу речи лорда Актона (приликом његова чувеног приступног предавања, 1895): „Ако спустимо наше мерило у историји, не можемо га одржати на висини ни у Цркви ни у Држави". То је, међутим, све што се од историчара може тражити; и он не треба да губи поуздање, ако се само сети, да су неки од највећих писаца и мислилаца. Осамнајстог Века обожавали владаре који су тада сматрани као просвећени, а који су према савременом схватању баш наличје сваког морала, и да та врста обожавања нема данас уопште представника, осим у ступцима плаћене штампе или у земљама где слобода штампе више не постоји, Он исто тако може црпсти поуздања из чињенице, да идеја људског напретка, иако се је тек у новије доба одомаћила као догма културног човечанства, почива на преимућствено хришћанском веровању у могућност усавршавања људске природе, и да је она мало по мало препородила светску савест,

Други велики аргуменат противу савремене повести био би: да је, према природи ствари, тако много битнога градива, неприступачно историчару, да оно што он пише о данима у којима живи испада као чиста пародија! — Ту треба одмах показати и истаћи, како је нелогична теорија коју желимо побити; јер ако је прихватимо, онда бисмо морали одбацити као безвредно све оно историјско писање о разним перијодима првокласне важности које почива углавном на причању и извештајима савременика а нема никакве документоване позадине, Истина је, додуше, да је некада историчар наилазио на велике сметње због тајанствености којом су дуго окружавани државни документи, као и услед притиска којим су суверени били у стању да осигурају себи ласкаву оцену свога деловања. Али су, на другој страни, историчари тада долазили поглавито из друштвених редова који су били у додиру са јавним пословима, те су могли прибавити обавештења понекад и иза кулиса, док су у исти мах сами догађаји били много мање компликовани, а у њима узимали учешћа, и одлучивали, људи који су се понајчешће међусобом познавали,

анас је све то друкчије. Историчар не припада више само једној класи, или једноме уском кругу, и врло ретко проводи своје време по предсобљима, Али зато има стотину других извора који су били ускраћени његовим предшастницима... Једна од заслуга Деветнајстога Века састоји се у ревности којом се, под утицајем нацијоналистичких и романтичарских покрета, настојало да спасе, прикупи, и учини приступачним све градиво што је било заостало из прошлих времена. Овај процес, који је у исти мах довео у живот, или бар поново

357