Nova Evropa

до богатства није долазило. Кад је пак за крсташких војна Венеција потпуно загосподарила нашом обалом, те кад су њезине галије свако вече свраћале пуне товара у наше луке, враћајући се с истока, или пловећи на исток, она је почела да шаље у наше знатније луке своје племиће да управљају градовима. Племићи почеше да граде себи палаче и да подупиру цркве. Спретни и окретни наши људи бацише се и сами на море, извлачећи трговином велике добити. Тако је Раб добио неколико богаташа, који су удесили себи палаче и дворове, док се у исто вријеме диже и знатан број јавних грађевина од велике умјетничке вриједности. Концем ХМ! стољећа, Раб се налази у цвату, и поприма онај сликовити карактер, — постаје онај умјетнички Раб (»са дел аиаНго сатарати« — како га је назвао Данунцијо). Ти свједоци прошлости и споменици умјетности потенцирају сада природне љепоте града и његове околице. У Рабу се сада истичу двије епохе: према шумици, најдужом лонгитудиналном улицом, у доминанти полуоточића стоји црква до црквице, самостан

до дворца, — то је средовјечни Раб, тих и лијеп; док обалом, уз коју се нижу данас хотели и каване, ресторани и панзијони, видимо модерни, бучни — нови Раб. Тај нови

Раб постоји од неких четрдесет година, откад је насипом створена та обала. Ту су ишле зидине града, које су се издизале из мора, служећи некад за обрану; данас их је с те стране већином нестало. Некад се је живот одвијао у најдужој улици града, и био је обиљежен тежњама религијозним, умјетничким, и војничким: цркве и високе зидине, палаче и тихи домови, — то је био стари Раб. Балнеолошких тежња тада није било. Данас лежи запуштен средовјечни Раб, и средовјечне зграде постају кулисе новом граду. Оне постају куријозитет! Људи обилазе градом и разгледају успомене његове прошлости; препричава се страшна прича о куги, која је град походила несрећне године 1456, и која је покосила скоро 70% његова становништва. Та куга била је врло кобна за Раб: одонда се град није више подигао, тим мање што је у исто доба дошло до прелаза трговачког тежишта са истока на запад.

Навала Турака на наше крајеве заокупљала је тада скоро сву пажњу наших примораца, и они су морали да обрате своје погледе на копно да би се одбранили и прехранили. То је наравно шкодило поморској трговини и даљњем напретку приморских мјеста. Ова два момента, који су лагано почели да уништавају све наше приморске градове, нису дозволили Рабу да се опорави од похаре коју му је проузрочила куга; домови су опустјели, улице се утихнуле, лука се засипала сама од себе, по бедемима слободно је почела да ниче трава, бршљан, и капарис. Куга је збрисала дотадањи

393