Nova Evropa

новца и знања, треба ширине погледа и схватања живота и потреба времена и друштва у којем живимо; треба разумијевања за задатке које би школовани људи имали да врше у нашем друштву. Или обрнуто, треба људе за те задатке и школовати. Свакодневни живот показује, да наше школе то не чине онако како би морале. То је један разлог због којега наша школована интелигенција не може да нађе запослења. Али то не значи, да нашем друштву не треба школоване интелигенције. Баш напротив!

Други разлог, због којега наши школовани људи не могу да нађу посла и хљеба, јесте лоше организовано тржиштерада наших интелектуалних радника. Оно још није изашло из своје патријархалне фазе; оно је скучено, локално ограничено на поједина мјеста између којих нема праве везе, и почива врло често на фамилијарним везама. Стварање и развијање младих егзистенција препушта се случају, или — родбини, »теткама и стринама« —- како се то згодно каже. Каријере се чине, и стварају се егзистенције, по протекцији, с помоћу »веза«, с помоћу оних проклетих веза које, као чврсте споне, држе млада човјека, и чине га оруђем оних који у својим рукама држе нити тих веза. Кога не ухљеби срећан случај, или се није родио под

срећном звијездом — без родбине —, тај може чекати и по више година, да на њега дође ред; он нема ни на кога да се обрати, ни за помоћ, ни за савјет, — а често је потребан

више добар савјет него ли стварна помоћ. Замислите младића: након неколико година студија у тешким материјалним приликама — а то је већина наших студената, — коначно је дочекао час да је свршио студије. Нада се од живота много, — а који се млад човјек не би надао! И сада, након свих патња и мука, након свих одлично свршених испита, мора да чека беспомоћно, по годину и више, да добије барем било каку службу. Разочарање, огорчење, скретање у лијево, јако у лијево, — то су посљедице. А послије тога»... Након свих могућих пертурбација несређеног универзалистичког типа, након двије или три године беспомоћног очајања, продаће своју душу, свакоме ко га хоће. Резултатг Чули смо га: — »кална вода«.

Наши млади интелектуалци тешко се сналазе у животу. Не могу да одреде јасно свој положај и мјесто у друштву. Све мисле на неко »господство«. »Интелектуалци нису« каже Жорж Сорел — »људи који мисле, како се то често говори, него људи којима је занимање да мисле, и за то примају плату«. Та констатација не значи никакво понижење. Напротив, без обзира на све теорије и доктрине даде се из ње повући неколико практичних и за живот корисних закључака. Мануелни радник доноси на тржиште рада радну

13