Nova Evropa

кућама су резана, а у сваком прозору има цвећа — лобелије, пелагоније и перунике, те босиљак и рузмарин, символи девичанства, љубави, и верности. На главној цести стоји мала капела где, пред иконом Богомајке, гори електрично кандило. Народ из села поноси се њиме, јер нема свака капелица на цести овако електрично кандиоце, баш као у каквој варошкој цркви! Ако затражите, у којој од тих плавичасто обојених кућа, преноћиште, добићете чисту собицу, са опраним и орибаним подом, јорган и јастуке од белог белцатог платна, с извезеним украсима, и коликогод хоћете постељине. Сат на цркви показује, откада ја знам, пет-и-пол. Биће да је сат ПЕР Али не мари, у Крањској Гори је увек после подне.

Из места полазите путем — Крижним Путем — ка Вршичком Кланцу. Њиме ћете доћи прво до Куће у Шуми, кућа од камена саграђена у време Рата, за официре који су водили надзор над Кланцем. Сада је то једна од најлепших планинарских колиба овога краја. Или, ако хоћете, можете одмах окренути леђа овом сталном потсетнику на патње, па поћи Старим Путем, зараслим травом и напуштеним у шуми, али који се сасвим лепо распознаје, и који је још — иако слабо — обележен ту и тамо планинарцу тако познатим и присним црвеним знаком. Ту близу, код раскршћа, стоји мала капела што су је руски заробљеници саградили за себе и своју употребу, док су роботали правећи цесту. Мала и трошна зграда — бедан одјек у цигли и малтеру сјајних византијских богомоља Мајке Русије. Први пут сам је видела у сумраку, док се магла спуштала свуд уоколо, па ми се причинила као авет. Мора да је изгледала лепо док је била нова, док се свака појединост могла још распознати, рађена с љубављу и што се боље могло од оне трошне грађе. Али је сад напуштена, баш као и пут крај којега стоји. Око ње је било гробље за заробљенике. Још понека дрвена крстача стоји нахерено или прислоњена уз црквени зид. Отвореном белом бојом обојен плот стајао је као међа докле допире гробље, да га штити. На вратима још има објава. Мислила сам, позивају се путници да се помоле Богу за

душу несрећника овде закопаних. Али не, не тражи се тако много, — само да се затворе врата, да не би у гробље нагрнула стока. Још прошле зиме — тако ми рече један радник — стајало је ту дрвено распеће над олтаром, резано од самих заробљеника; али Му некако отпаде једна рука, па су га бацили ван, јер — »шта вреди Бог с једном руком, зар не!«... ИМ сад, место тога, стоји у цркви једна јефтина олеографија, и све што човек може да учини за мученике овога O за браћу Русе, то је — да затвори врата да не

уђу краве. 294