Nova Evropa

мора да им је било страшно досадно гледати ме како се пењем сасвим сама кад би могли приштедети себи времена, а и страха, да су ме овда-онда потегли за собом конопцем горе. Али, где је било одиста претешко и опасно, преко Замрзнутих плоха или клизавих места обраслих травом, ту су ме поштено преносили, и то с невероватном брзином.

Напокон смо се, након дугог низа оваких »пространих« »прибежишта« од камења, по којем смо скакали, вратили к оној другој групи планинара који су се сада одмарали на једном рту. Али како моје друштво није било много расположено за разговор и дружбу, то смо пошли одмах даље. Пут пред нама био је пун изненађења: што је одоздо изгледало као један огроман испресецан зид, сад се раздвајало и разграњавало у читаво снопље обронака, један испред или иза другог, као кулисе на позорници, приступачни један другоме преко снежних наслага, мостића, и путељака од камена. Један неотесан мали торњић стршио је иза Зида, крунишући врх изнад једне снегом испуњене увале. Радо бих била гледала како ће моја два млада пријатеља загазити у тај снег, што се каже, »ко бос у бару«, без предомишљања. Били су вижљави и лаконоги као дивокозе, наВикнути да се веру по брдима скупа као да су срасли. Али су ми ускратили задовољство дохвативши ме оберучке, те преневши ме преко о трен ока. »Није нам стало до рекорда«, рече ми Лојз, више брижно него срдито, »али не можемо пустити да се каже, да смо утрошили цео дан на овај излет«...

Како смо ишли, наилазили смо овда-онда на неке криВудаве или крње линије повучене стрминама или преко путељака, — обележујући нови пут који се има градити; или на жицу затегнуту преко комада од стена, а једанпут чак и на оруђе радника које је ту лежало. А онда смо наставили готово право у вис, преко голети, губећи из вида Земљу и дело руку људских. Корак удесно, корак улево, па опет право горе. Са горњих врхова Зида падале су на наше главе бујице камичака и каменица. Љутито је довикивао де Реги невидљивим пузавцима испред нас, да се још нисмо причестили за смрт, па да мало пазе куд стају. А мене је пожуривао. На несрећу за моју дружбу, моји су живци таке врсте да мене напросто није бриге ако је опасност ствар чистог случаја а прилике су на мојој страни. Кад је наишао олуј, оних Духова 1926, лавине су се громогласно стрмоглављивале низ Котску Долину цео дан, на подножју Триглава; најмање туце младих људи ишло је тим путем, да би за који минут пре стигли доле. Узалуд сам их опомињала да не натерују све анђеле-хранитеље у исти мах у исту долину. Они нису марили. И ником се није ништа десило.

299