Nova Evropa

неће његов Велики Зид стршити у вис само за правог планинара, на дику неустрашивости! — Брдске власти — Словеначко Планинарско Друштво — дале су направити један сигуран пут северном страном, по узору на слични Томиншеков Пут на Триглаву. Па ако се ти читаоче ниси никад пузао на врлети, а ипак желиш да сазнаш каква је то сензација, без икакова ризика, уверавам те, да ти не треба ништа друго до здрава глава и способност да идеш уз брдо, рецимо, добра три сата, па да »савладаш« Северни Зид Присојника. Само пођи право напред, и не бој се ничега: наћи ћеш свакојаких држака и жица за које ћеш се моћи ухватити ако би посустао. Па кад погледаш доле у провалије, и видиш што смо ми видели, ти се сети нас за један часак.

Наша је мала партија била последња која се успела на стари Зид прописним стилом. Неких од најтежих »димњака« и прелаза на томе путу нестало је сада, срушени су и утрти, па пузавац ту нема више шта да тражи. Лојз је био искрено разочаран. »А ипак ће увек каменице падати на главе другима испод ногу излетника« — мрмљао је у браду, али није "ништа рекао гласно.

Мало је време потрајало, врло мало, и непровидан вео паде између нас и тог нашег заједничког пузања. Једног јесењег кишног дана, суморног и судбоносног као што му је био цео млади живот, отишао је горе у планине, и планине су га задржале. Скрхан лежао је на камену, доле при дну своје омиљене врлети. Над њим се надвила грана која је узаман покушала да га заустави у паду. Мала грана која се, као месо и крв, издвајала од голог камена. Где је он био у нашем срцу, остала је рана. Од њега је остао једино гроб, да на њему за њим плачемо.

Је ли то била душманска свирепост или претерана љубав, да је врлет треснула стеном по њему, или је попустила за тренут под стопалом баш њега који ју је волео више него све своје пријатеље међу људима» Ми смо изгубили много, — а шта је изгубио он» — Шта би њему живот пружио да је остаог Нашу љубав, и не премного разумевања. И рада. Можда и неколико успеха који зањ не би били од превелике вредности. И смеха и суза, и много бола. То ће сама врлет понајбоље знати. Тек никад зише нећемо ми, тако у троје, пењати се уз брда.

Ето, отшкринула сам још једном, за часак, вео да загледам у сунчани летњи дан. И сада га спуштам...

Е. 5. Соре!апа.

302