Nova Evropa

то ни потребно. Може се живот стиснути и живјети без становитих ствари. Онако некако као наши прадједови. Али, и сусједи одговарају истим оружјем; и они искључују туђу робу с помоћу високих царина. То значи, подизање царинских зидова око држава, — утаборења, или безбарутни рат, а опет смртоносни.

Ако се не може царина повисити, тада се испомаже с ограничењем увоза становитих ствари, ограничивши им количину. Дакле, службено названо, »контингентирање«. А могу се и премије давати својим извозницима, да им тако рођена држава плати ону разлику што ће је они исплатити на име царине туђим државама. Напокон, постоји и неко погађање: »ја ћу увести у твоју земљу толико жита, а ти у моју толико шећера«. То су »компензације«, или нагодбе свезаних љубавника...

У изналажењу тих мудролија дошло се је и до тога, да се својим грађанима одузимље сав страни новац и вриједности, док им се опет забрањује плаћати у својој валути. То би било неко неповјерење према себи и тражење закона под туђим кровом. Тако су радили појединци, а сада раде тако и државе. Куповали су они туђе валуте и улагали свој новац — зарађен или згрнут у својој домаји — у иностране банке. Колико је и југословенских грађана узнемирио пад енглеске фунте! Јер ко би могао и посумњати да ће се пољуљати вриједност новца Империје у чијој пространости и богатству никад сунце не залази!..

А какви су успјеси свих тих настојања» Они су свакоме видљиви. »Грижа« се не зауставља. Да ли ће јој успјети да потпуно изгризе основе једног старог поретка» А онда» у непознато. Не жели се то непознато баш зато што је непознато. Стога, биће најбоље пазити само на себе! У опћем потопу спасавати самога себе. Оградити се од свакога. Искључити свакога изван себе. То је отворени царински рат свих држава противу свих. На путу смо к томе срећном ријешењу. j

Убрзо ће се показати, да је од свих несрећних ријешења ово најнесрећније. Народи су се и државе тако међусобно испреплели, да су ограђивања несамо немогућа већ би она довела до загушења свих оних који у томе средству потражише свој спас. Јер, што ће индустријске земље са својом индустријом» Куда ће је извозити, кад им сви затворе сваки улаз» А куда ће опет аграрне са својим житом и месом» Барем ће потоње — водећи једну брзу и разумну политику раздиобе продуката — спасти земљу од похаре глади. А индустријске имаће код куће глад, а са глади

уличне изјаве незадовољстава, која могу подрмати и самим темељима тих земаља. |