Nova Evropa

перију новог Цезара у либералну и парламентарну монар-. хију: »Ако ће фашизам још трајати«, каже он, »мораће и. он да објави свој допунски акт ; али ја не верујем у могућ-. ност вечитог угњетавања слободе, и не верујем да одрастао народ може пристати нато да буде вечито под туторством., Макакве биле благодети неког режима, оне не могу увек да долазе одозго... « Фашизам, дакле, није излаз из кризе који се тражи.

У чему онда види кризу специјално француске демократије професор Бартелеми, који се налазио и још се налази у самоме средишту њена развоја, њених мука, и ње-. них нада» Случај Француске, уз то, донекле је типичан: »С једне стране, опажа се у духовима извесна равнодушност према парламентарној демократији и њеним установама; с друге стране, машина функцијонише само са шкрипањем«. Пометњи у духовима одговара пометња у отправљању државних послова. Аутор проучава редом кризе: »ауторитета Владе«, »парламентарног особља«, »странака«. Он цитира речи једног талентованог француског публицисте: »Нема ничег. Нема никог.« А о странкама и сам каже: »Нема више странака; или, тачније речено, има их и сувише«. Он, поред тога, уочава велику опасност од стране синдикализма: правилно функцијонисање јавне службе, као и саме Државе у целини, непосредно је угрожено самовољом организованог чиновништва и радништва. И најзад, најдетаљније проучава Бартелеми »ктризу парламентарне методе«. Види се, да је он ту најстручнији, да је он прави мајстор парламентарне технике. За њега је криза режима у ствари криза методе. Ми овде не можемо ићи за њим у његовим иначе занимљивим и често духовитим, али свакако и сувише стручним разлагањима, о недостацима парламентарне методе, као и о више-мање успелим покушајима да се она поправи (на којима је часно сарађивао и он сам, говорећи о томе у трећем лицу); али, по нашем скромном мишљењу, иако су питања административне и парламентарне технике веома значајна, њих ипак не треба истицати на прво место. Бојимо се, да на овај начин ни професор Бартелеми, ни други француски истраживачи излаза из кризе (као например знаменити политичар Жувенел, вођа париских нацијоналиста и народни посланик Тетанже, па и нико мањи него бивши Председник Миљран, и многи други), не пониру у дубине, у праве узроке и смисао кризе, оне болести коју хоће да лече. Предлажу, например, пропорцијонално представништво (које је много допринело нестабилности послератних влада, иако је теоријски идеално), додељивање Председнику права да распушта Скупштину и без пристанка Сената, избор Председника од нарочитог би-

78