Nova Evropa

критику социјализма. Рођен у крилу буржујско-капиталистичког индивидуализма, — каже он, — западни социјализам поразно личи на свога противника: као и либерално-капиталистички, тако исто и социјалистички свет Запада, не верује у Бога него у науку, не у слободно стварање историје, већ у неизбежност напретка, не у одвајкада грешну људску душу него у безгрешну људску природу. Идеју слободне конкуренције социјализам истина одбацује, али он не верује у реалну духовну солидарност човечанства, као што у њу не верује ни капитализам; доказ: догмат класне борбе, до којег је буржујска пракса дошла много раније него социјалистичка теорија... Зато проф. Степун позива све оне којима је стало до излаза из кризе на одбрану религијозног и слободољубивог социјализма«. Друге, веома занимљиве, мисли износе у својим расправама Г. Георгије Федотов, професор руске Више Богословске Школе у Паризу, и Иван Бунаков, стари и познати руски публицист; али их ми овде само узгред спомињемо, јер се оне односе на чисто руске проблеме. Потпуно догматички, у духу либералне ортодоксије, проучава питање о души социјализма професор-прота Сергије Булгаков: »Да ли је социјализам од Бога или од Ђавола»« Желећи да реши овака питања, уважени прота тврди, да борба са Богом и атејизам нису иманентни сваком социјализму, али да су, ван сваке сумње, основна црта марксизма и бољшевизма (уколико се овај јавља као наследник марксистичке догме). Иначе, отац Булгаков хтео би да унесе идеализам у процес привредног стварања, и да обори с помоћу хришћанске мисли економски материјализам.

Већ унапред смо могли очекивати да ће се у колу оних који траже Нови Град појавити на видном месту и Никола Берђајев, један од најпопуларнијих савремених руских, мислилаца и објављивача пропасти европске културе. У изванредно занимљиву чланку »Парадокси слободе у социјалном животу«, овај првак руског неохришћанства истиче чудну ситуацију либерално-демократског друштва, у којем се виче »Живела слобода!« пред људима који немају ни хлеба насушног. »Слобода«, вели Берђајев, »везана је за љубав, а љубав је истина која испуњава слободу. Љубав према слободи треба везати за љубав према човеку. Љубав према човеку, као живом бићу, не може се ограничити на проглашење апстрактних и формалних права човека... Ако ја волим слободу и за себе и за другог, ја не могу да примим уређење које допушта и ствара незапосленост, тај ужас наших дана, када она прати баш нагомилавање богатства, Такво уређење осуђено је и проклето, несамо социјално него и морално и религијозно. У борби западног либерал-