Nova Evropa

нека краљевска водица, по којој се народност код нас лучи; то је, рекао бих, најаче, а уистину и једино, средство којим се у јединственоме народу стварају два народа.«

Кадгод је имао прилике, тражио је уставна права, слободу штампе, и укинуће цензуре (која »конфисцира савјест и памет«), судачку независност, управно судовање, пороту. И можда нико није тако жестоко осудио Куена, и уједно тако прегнантно описао тадашње стање, као он овим ријечима у Хрватском Сабору (дне 15. ХИП. 1897): »Гроф Куен је без морала; он срамоти банску част и унесрећује наш народ. Уосталом, он није хрватски бан, већ маџарски комесар; а ви (према саборској већини), то што мене искључујете, чините по инспирацији оне хуље и моралне пропалице која Вас већ четрнаест година надахњује, и која је народ наш осиромашила а интелигенцију деморализирала.«

Његово опозицијоналство, кадикад по сваку цијену, карактерише овај случај. На сједници Хрватског Сабора од 15. 1. 1900, народни заступник Пт. Јурај Жерјавић ставио је предлог, да се честита Бурима на ратним успјесима против Енглеза. Предлог је имао, дакако, само демонстративно и симболичко значење; ипак је ОПг. Поточњак, признајући Бурима право и јунаштво, говорио против предлога, зато што ми нисмо способни и долични да честитамо Бурима, јер »честитка части онога којему се даје само ако ју прима од онога који је сам части достојан и вриједан«. Слично би се могло рећи и за његов став према Ријечкој Резолуцији; осуђивао ју је, иако је у ствари још прије Супила заговарао у Сабору слогу између Маџара и Хрвата, а против Аустрије и хапсбуршке династије. Сличан донекле Супилу, ишао је у почетку напоредо с њиме, да се послије разиђу и постану најжешћим противницима. Боравак у емиграцији, за вријеме Рата, поновно их је здружио, али не надуго; и један и други дадоше се на такозване »соло-акције«. То им се може замјерити с извјесног становишта, нарочито с оног дисциплине; али се не може порећи, да су оне донијеле и неких успјеха. Јаки индивидуалитети развијају највише своју снагу кад се ослободе окова заједнице и дисциплине, — као што може да буде и обратно, да баш заједница потенцира размах снага јаких индивидуалитета (као илустрација ове тврдње била би занимљива, и привлачна, компа-“ ративна студија о Поточњаку, Супилу, и Хинковићу, а у вези с тиме — и над њима! — о Масарику).

Кад се От. Поточњак, непосредно послије Рата, враћао у домовину преко Рима, Бриндизија, и Крфа, провео сам У друштву с њим читаво то вријеме пута. Кад се старији разочарају у животу, они се воле обраћати млађима с исповијестима, — тако је и мени било с Поточњаком. Мислим