Nova Evropa

нути земљу и народ привредним препородом у господарско ојачање и подићи их културно, завести сношљиве социјалне односе, те осигурати — уколико је у нашој власти и моћи _—_ слободне институције уставним реформама« (»Из мојих политичких записака«, стр. 40). — »Нама, господо, ништа друго не фали него поштенодруштво. Створимо такво друштво, без странака, без ограда, друштво које Бе ићи затим да обезбиједи егзистенцију свакога, да обезбиједи слободно кретање свакоме, таково друштво које не пита је ли ко жидов или протестант, православни или католик, друштво које не пита је ли ко члан Народне Странке, чисти или нечисти, обзораш, дивљак, или социјалиста« (из саборског говора о индемнитету, дне 11. ХИ. 1899). — Схватајући исправно, да »гладан народ не тежи за археологијским сјајем« (а у том се понајвећма састојала политика тадашњих најачих политичких странака), поставио је он ову реалну политичку максиму: »Народу прибавимо круха, а интелигенцију осигурајмо да може слободно и без страха удовољавати својим дужностима и моралним захтјевима. Крухом народ, моралом интелигенцију спасимо из ових окова и тмина, учинимо да у овој земљи свако нађе своју индивидуалну слободу и егзистенцију« [ibidem)].

Иначе противник Стјепану Радићу, Поточњак се од њега није разилазио у схватању хрватске повијести. У прорачунској дебати, дне 1. [1. 1900, рекао је: »Које право историјско ми желимор Ја бих радо знати, које пучко право, које у пуном смислу ријечи народно право» Јер пук, господо, није ионако никада никакова права имао, нити извршавао; пук је био проста господска роба. Ја ћу вас подсјетити само на чињеницу, када се први путу нашој повијести појавила прва појава човјека, човјекакојисе бори за људска права, — то је био, господо, покрет Матије Губцан Посавца. Покрет тај, далеко узвишенија појава него сва стољетна ратна слава, о којој се у нас толико пјева, а за коју су наши стари носили своју кожу на туђ пазар, био је угушен баш представницима овакове једне перијоде нашега историјскога државнога живота« А у доба кад је социјализам нашој интелигенцији био још непознат, па и међу радништвом тек се почео пропаговати, он први од грађанских политичара устаје У Хрватском Сабору против прогона социјалиста (говор од 6. П. 1900).

Како за класну толеранцију, тако се залагао и за конфесијоналну. Нарочито са становишта хрватско-сриског јединства: »Једно од великих, а слободно ћу рећи и једно од највећих, несрећа у нашем животу, јесте овај конфесијонализам који нас лучи. Конфесијонализам код нас, то је