Nova Evropa

гинала — од свога немачког изворника, и поправљајући овај; а у додатку својој дисертацији (»Рег пнН зубе serbische — Тгосћам5«, који сам у преводу штампао у »>Српском Књижевном Гласнику«, у трећем делу — свеска за [6. октобра 1905) изнео сам, »како га човек може корак по корак пратити у том послу«, понменце у враћању стиха на оригинални десетерац (док је у Вертеса, као и у Фортиса, једанаестерац), тако да нам је дао овим својим препевом »један пример преводилачке вештине којем нема равна«. Нећу стога овде понављати што сам већ једном рекао, него ћу се само још мало задржати на личним и књижевним при-

ликама и психолошким моментима у којима је постала Ге- | теова »Хасанагиница«, те који — можда понајбоље — дају '

кључ за правилно тумачење и разумевање овог песничког »чуда«.

Још у Штрасбургу (1771/2), где је свршавао правне науке, дошао је млади Гете, као што је познато, под јаки значајан утицај за више година старијега Хердера, који је у то доба већ увелико био начисто са својим главним идејама, те их је почео изводити и објављивати. Љубав према природи и свему што од ње потиче — у смислу Русо-ове науке, али још више под непосредним властитим осећајима и расположењем, — узела је у књижевним настојањима успешнога писца »Вертера« одређенији вид и правац, прилагођујући се главној тежњи Хердеровој: стварању нацијоналне уметности по узору на народне песме, с удубљавањем у особене прилике појединих народа. Радњу, коју је од песништва тражио Лесинг, допуњује Хердер потребом снаге и страсти, бранећи осећање пред разумом за све врсте. поезије, чији највиши израз налази он у природној народној песми, почињући од Омира. У младоме Гетеу пале су ове идеје на плодно тле, — он је сада нашао путевођу, и његови списи из онога доба (који су у целини постали познати с његовом заоставштином, а приступачни тек у новије доба, у критичним издањима његових дела и његових осталих списа: писама, дневника, концепата, бележака, и т. д.) показују јасно, колико је овај Хердеров утицај био снажан, и колико се млади Гете бавио тада читањем и размишљањем и проучавањем разноврсних списа о народној поезији, и свим што је с њоме у вези. Он приказује публикације о Омиру (нарочито у »Етапкфитет Сејећгје Апхејбеп«), преводи Осијана, и прикупља лично народне песме (по Елзасу). Шаљући Хердеру преписе дванаест оваких песама, »Ффе лећ аш! тетеп Уфгеегејеп аш5 Чеп Кећјеп дет АЊезјеп Ми етсћело ал! бећазсће ћађе«, он каже (у писму из Франкфурта, с јесени 1771), да их је »као какво благо на срцу носио«, и »аПе

115