Nova Evropa

_.. Еогиз тбае пе КаХе, од Коба је сио, Ш! од Коба је dobio,

originalni tekst »Hasanaginice«; ali i u ovom svom putopisu, 1 u jednom ranijem {iz godine 1771, »Osservazioni sopra 1 isola

di Cherso ed Osero«, opet u Mlecima), govori često o raznim

svojim dalmatinskim prija:tteljima, za koje kaže da su mu ро-

magali pri skupljanju podataka i pri prevodjenju i tumačenju svalkojakih stvari; a u poglavlju o Morlacima — tamo gde govori o narodnim pesmama i o »Hasanaginici« — ističe i hvali poimence arhidjakona Matiu Sovića s Osora, s kojim kaže da je vodio duge razgovore o narodnom jeziku i pravopisu, te o kvarenju Jezika »talijanizmima« u Dalmaciji, Na istom mestu gdovori Fortis i o tome, da fe pesme narod ponekad

rzapisuje, da bi se dogadjaji bolje pamtili, pa je vrlo vero| уаћно да је глао 1 ха pisanu zbirku narodnih pesama Dra. | Julija Bajamonti, svoga odličnog prijatelja iz Splita; a nije

isključeno ni da je baš otuda — kako naslućuje V. Bogišić {u uvodu svoje brošure »Dva neizdana pisma Alberta Fortisa o Dubrovniku«, u Dubrovniku 1905) а ргоћ. Мигко (nakom

| štampanja Milčetićeve monografije o Bajamontiju, godine | 1912, u Radu Jugoslovenske Alkademije) pozitivnije tvrdi [vidi

sad njegovu raspravicu »Domovina Asanaginice«, na češkom

| Jeziku, u »Geteovu Zborniku«, Prag 1932), — dobio i »Hasan-

adinmicu«, i to možda još ranije, jer već t prvoj svojoj kmjizi (»Osservazioni«, str, 160 i dalje) dovori o nameri da donese neke narodne pesme, U svakom slučaju, jedan splitski rukopis, s origmalnim tekstom »Hasanaginice« {i još dve druge narodne pesme), dobio je mnogo kasnije iz Dubrovnika {od svoga prijatelja L. Zore) Miklošić, i objavio ga — 1883 u svojoj poznatoj raspravi [na nemačkom jeziku) »O Geteovoj „Hasanaginici, istorijat origimalnog teksta i prevoda«, izjavljujući da je ovaj rukopis morao poslužiti Fortisu izvorom za njegov prepis i prevod, U stvari, varijanta je očigledno ista, samo što je narečje Splitskog Rukopisa čisto ikavsko, dok kod Fortisa prevladjuje ijekavština, i što mače ima odstupanja izmedju jedmog i drugog teksta {ponajčešće usled podrešnog prepisivanja kod Fortisa); iz ovogs razloga mislio je Bogišić (n, n, m,, str, 11), da je u samome Splitu — tada, u drugoj polovici 18. veka, kao nekom središtu za pribiranje i prepisivanje narodnih pesama, — moglo biti više prepisa ove znamenite pesme, pa da je jedan dospeo u ruke Fortisu a jedan u Dubrovnik. Ali, sve je to ovde za nas od sporednog značaja; a glavno je, što posredno potvrdjuje i Miklošićev Splitski Rukopis, da je Fortis pouzdano imao pred sobom gotov prepis, a ne da je on možda čuo samu pesmu u narodi i zabeležio je. Ipak ćemo navesti ovde još jedno mišljenje, Sospodje Kamile Lucerne {u njenoj raspravi, na nemačkom jeziku, o »Jugoslovenskoj baladi ,Hasamaginici i o Geteovu

120