Nova Evropa

što je savršeno: svejedno, jer je zamjerka u tome da je »sipati« tranzitivan glagol (koji traži objekt u akuzativu). To kao da uvidija, napokon, i sam G. Dr. Kojić, jer -propraća ovako ovaj primjer: »Ne tvrdim, da sam je najzgodnije upotrijebio. Da sam imao više vremena na raspoloženju, sigurno bih našao bolju riječ,« Bar jedanput: otvoreno priznanje.

A sada, na kraju, Još jedno malo·ali zanimljivo objašnjenje. Pri koncu svoga odgovora, G. Dr, Kojić ovako rezonuje: »U ,kritici' G. Međanića ima i ova rečenica: ,Uostalom, ovaj prevodilac ne zna slagati vremena 1 načine glagolskih oblika, pa treba pročitati prve glave Adamičeve- autobiografije u ovom prijevodu, da se vidi kako izgleda kad neko stalno priča ono što je bilo bez kondicijonala'! On, G. Medanić, koji naravno zna ,slađati vremena i načine glagolskih oblik4', traži od mene da kondicijonalom prevodim kad neko priča ono što je bilo! Da li G. Medanić uopće zna šta je ,kondicijonal i kad se kondicijonal upotrebljava? Ja ovdje ne mogu drugo do preporučiti mu da temeljito pročita bar malu Maretićevu Gramatiku, jer čovjek koji se Je prihvatio pera da piše kritike literarnih prijevoda morao bi znati bar ono što uče gimnazijalci u prvom razredu.« Na ovo ı ovako umovanje o kondicijonalu, držim da je Idoista najbolje otvoriti T. Maretića »Gramatiku i stilistiku hrvatskoga ili srpskoda jezika« {str. 622, S. 606a), pa ukazati prstom na rečenicu: »Kad se kazuje, da je što u prošlosti često bivalo, može se za takove dogadjaje uzeti 1. pogodbeni način. Primjeri: ja bih za svašda u jutro donio i na sto metnuo...« Eto tako Maretić »u kondicijonalu pripovijeda ono što je bilo«, Pa neka čitaoci odluče, ko bi od nas dvojice, G. Dr. Kojić ili ja, trebalo da stemeljito pročita bar malu Maretićevu Gramatiku«, i da li bi onda trebalo da daje pouke o elementarnim pravilima jezika, čijecje poznavanje tako sjajno dokumentovao svojim »od ruke do-usta« prijevodima. | : — »Jutarnji List« od 10. februara t. 6. (donio je {na 10. strani, možda iz pera G. Dra. B. Kojića?) ovu bilješku: »Borba protivu loših prijevoda, — U Francuskoj je započela oštra akcija protiv lošćg# prevodjenja. U prošlome ljetu je neki francuski nakladnik izdao jedan njemački roman u francuskom prijevodu. Ovaj prijevod je veoma loš, i tek kasnije se moglo utvrditi da ni korekture nisu: pravo čitane ni ispravljane. Romari je zato povučen iz prodaje i potpuno ispravljen nanovo otisnut i izdat. Takove bi mjere bile' potrebne i u drugim kulturnim zemljama, jer ovaj slučaj iz Francuske nije osamljen...« Srećna i kulturna Francuska, gdje čak i korektori ispaštaju svoje Srijehe! A kod nas žarišta »našes duševnog stvaranja« i »naše kulture« — uz zaglušujuću reklamu -— izdaju nekažnjeno ovake prijevode, bacajući čitaocima u oči mjesto »Zlata« — prah!..,

bi ; 5 Тао Медате.

96