Nova Evropa

— Ко то уздише» очух мукло питање. — Твој уздах је силан и тужан, пак бих рекла да си ми род. — То сам ја, Книнска Тврђава!

— А ја сам Клишка. Жељна сам говорити с тобом, а одавна једна за другу не знамо... Сестрице, који те јади море»

— Знаш да су у мени бани бановали, краљеви краљевали, и силни се бојеви око мене били: отимали се као за лијепу дјевојку... Ето и сада подамном грме пушке, али не што је битка, већ ради Бадње Вечери.

— И код мене је тако: буде ме старе успомене, те сам ојађена!

Нешто су ћутке размишљале, а онда опет Книнска викне промукло:

— Некадање касарне у мени споља замазали и обијелили, изнутра преградили у мале избе, те настанили сиромашније. Осим тога, у главну кућу смјестили осакаћене римске богове и цареве од камена, па натписе латинске... А ја латински или нисам знала или сам заборавила.

— У мени су пак, — рече Клишка, — направили кућу без камена, што се зове хотел, а ту свак и у свако доба може доћи. А прије се, док би смрачило, дизао мост и тешка врата затварала. Чувала их јака стража, а у ноћи и двострука.

— Кад имаш хотел, биће да ти у походе долазе господа! А од мене су хтјели направити тамницу, па и лудницу, јер, бићеш чула, да сам јако пространа. За старог земана, у мени живјели моћни људи, паметне главе, и јунаци. Замисли како ми је у срцу, што међу бедемима сиротиња живе, а колико би тек онда јадала да ме запремише лопови и луди!

Тада сам чуо да је Клишка Тврђава одговорила:

— Што ће мени садања господа, кад се то ни по чему не зна! Без одоре са златним везом, без самур-калпака и свилених чалма, и без оружја сребром окована. Не чујем топот ни рзање чилих коња, ни уз гусле пјесму јуначку: сви што их видим у кудраву руху као миши или жабе, а нека им справа и гусли и пјева те не разумијем ни словца... По мени раскопали стазе, а чујем да ће и пушкарнице на мојим бедемима зазидати, јер да кроз њих пуше.

— А моји се бедеми расипљу, као да су од блата! Нико их не поправља већ само путове и куће, па веле да у никојем случају не могу више требати. Некад са својих бедема пуцала сам као громови с неба, те прије него ме заузму крвави би потоци око мене протекли. Но сад, кажу, да ме већ неколико хитаца из нових топова, с поља или с брда, може у прах сатрти!

439