Nova Evropa

стички владао као степа. — И човјек се у доба кад су његовим животом одређивали географски услови околине, покорио законима свог завичаја, и своје потребе довео је у склад с биолошким основицама ове земље: човјек је на динарским површима постао сточар. Само номадска сточарска привреда одговара животним захтјевима ове земље. Од најстаријих су се времена у сталним сезонским сеобама кретали пастири са својом стоком и својим породицама, носећи на коњма све имање: малу дјецу у сепетима, хаљине и покриваче, бакрене котлове и друге суде за млијеко, комуштре и сохе, те жеравицу упретану у пепео, да успламти ватра на старом огњишту поновно разгријаном. Помицали су се у правилним покретима са три станишта између приморја и највиших динарских планина. У топлом су приморју проводили зиму и пасли те торили њиве приморцу тежаку. Љети, издизали су у планине јадранско-понтског развођа, куда су се људи им стока склањали од припеке и суше нижих страна. По све љето гојила се свилоруна крда оваца у ситој паши. Коњи су слободно без узде трчали планином и сами се бранили од вука, говеда су пландовала у хладу прастарих букава, брзоноге козе дохватале су цвјетне ластве уз снијег у највишим комовима. Масни је смок текао свачјим мљекаром, а бијели су мрс и месо обилно хранили здраву чељад. Прелазне годишње доби, прољеће и јесен, боравили су сточари на средњој висини између мора и највиших планинских врхова, у дубравама и на рудинама карсних површи. Измјеном се 6оравишта и испаше биље читаве области правилно обнављало; управо се средња етапа с најосјетљивијом вегетацијом могла на тај начин сачувати од прејаке и пребрзе исцрпености.

Тако је правилним ритмом куцало животно било Захумља, непогрешиво и у складу с природом, све док није дошло до првих поремећаја и до првих удараца у овој привреди. Те је ударце изазвао сукоб двију цивилизација: на стари, номадски начин живота почео је да дјелује други, снажнији културни круг, круг данашње наше актуелне цивилизације. Од самих почетака историје развој Херцеговине одвија се занесен тим сукобом. Доласком Римљана на нашу обалу и њиховим првим освајањима започиње ова борба: с једне стране, старо планинско житељство остаје и даље носилац раније патријархалне културе с номадском привредом; с друге стране, у тај живот све снажније навиру вриједности римско-хеленског културног круга, које у непрекинутом развоју кроз читав средњи и нови вијек доводе до животних облика данашње европске цивилизације. Прву је кризу, што је ми у сачуваним историјским врелима јасно осјећамо, сточарски номадизам старога Захумља претрпио развојем слободних приморских градова, особито Дубровника: тад је но-

204

ИВ