Nova Evropa

Пролазимо Херцеговином. Свеједно да ли влажном, топлом и грозничавом Хумином, да ли врлетним Зупцима, или напаћеном Неретвом, да ли још номадски ведрим Рудинама или црним Подвележјем; или Старом Херцеговином, брдима, гдје се још рађа »чојство и јунаштво« у свим иначицама вијолентне динарске психе, — камен, крш, глад и оскудица сусреће нас свагдје. Пролазимо тако у кршу и врлети, застајемо пред овом или оном кућом каменаром, свраћамо у њу: доћекује нас домаћин добродошлицом, ведра чела, широке руке, свагда спреман да с гостом намјерником подијели све што се у кући нађе. Око огњишта војска дјеце, отимље се за проју и лакомо гута сварене кртоле, цијеле, нељуштене, та »гри'ота је штетити 'рану«, не претиче! У двору, на жици око куће, суши се духан. Мириши златни лист, и раскошна атмосфера мили јадном окућницом; мириши дах меких колутова њежног дима што их извија докон човјек, који зна да цијени фини херцеговачки духан. Али ту, под херцеговачким сунцем, тај фини мирис дражи, изазивље птијалин у устима, изазивље крв на очи, јер хљеба, хљеба нема. За који дан, домаћин ће побројати и у патке сложити златно лишће; однијеће духан из куће, одмјериће га и откупиће му драгоцјени товар, — а новац што га буде примио за труд од године дана, свој и своје чељади, неће досећи ни да се подмири дуг на заосталој порези! Чељад ће и у добрим кућама преко зиме стезати појасе, и гладни ће стомаци крчати. А ми ћемо и даље пјевати о »вијолентном типу« и о »чојству и јунаштву«, јер тако су нас научили у даворијама. Међутим ће »вијолентни тип«, који је до јучер пасао јариће оца свог и у опанцима прескакивао с камена на камен, гађао нишане и резуцкао шаре на преслици своје дјевојке, и птичјим погледом гледао са својих брда у замагљену низину, сутра-прекосутра бити спреман да, свршивши понеки разред средње школе и дочепавши се какова положаја, исијеца ремење с леђа свога брата, који још увијек хода у опанцима и с којим је до јучер кусао пуру из исте дрвене здјеле с једном кашиком. М као шумар, као срески или народни посланик, као ћато ити жандарски наредник, ништа, баш ништа неће разумјети од свих тужних питања своје домаје, ништа неће разумјети нити ће хтјети да ишта разумије од тог, него ће у необузданој жељи варварина и скоројевића да се иживи засјести на грбачу једном гладном народу и загадити крваву

груду на коју је челом пао кад га је мати у бразди на њиви родила.

Ог. Бранимир Гушић.

207