Nova Evropa

Ето у кратким цртама историје старог Захумља, историје народа ове земље и његове привреде. У позадини, иза политичких борба, иза личних амбиција и властеоских интереса појединих силника династа, одвија се овај живот од старине све до наших дана. Из докумената у архивима приморских градова — испод тешких, звучних имена о којима данас пише повијест, — навире живот безимених, многих, живот пука Херцегове Земље. И ми читамо; како Власи сточари силазе са својим богатим стадима из Захумља на зимишта у приморје; како бију бојеве за то своје старо право зимовања и за испашу; како од приморских трговаца у големој мјери купују сб, што је троше за стоку (према тому можемо процијенити колика су грдна стада пасла Рудинама); како Власи као поносници на својим добрим коњма преносе дубровачку трговину, те како Дубровчани и сами своје овце дају на испашу пастирима у Добри Дб у Дурмитору, и на друге влашке катуне. И из свих тих вијести ври животна снага херцеговачког сељака, одњихана у борбама, али и у широким, неспутаним покретима номадске слободе. — Номадизам претпоставља ријетку насељеност. Због тога номад, лак у покрету и брз у одлукама, на сваки поремећај у опћем животу одговара снажним импулсом. Јак прираст у породицама и братствима, унутрашње племенске трзавице, па природне недаће, сушне године, преоштре зиме, сточне болештине и помори, — све то доводи до снажних сеоба ван планинског завичаја. Исељују управо најбољи, најздравији, и највриједнији, па ако се сачува веза између појединца исељеника и завичаја, његова зарада чини главни потпорањ у уздржавању породице на старом огњишту.

Рекосмо, да се живот Херцеговца одвија у сукобу двију цивилизација, и да стари начин привреде данас пропада. Доиста, наша цивилизација намеће своју привреду и свој начин живота Херцеговини: то је земљорадња са сједилачким животом. Већ су Римљани, освајањем Неретвина ушћа и великих поља у залеђу Неретве, почели да ове крајеве приводе земљорадњи, те су насељавали своје ветеране и колоне, дајући им знатна права у земљи, или су опет силили покорене Илире на нов начин живота расељавањем из планина. Тако су постепено карсна поља постала областима земљорадње у симбиози са сточарењем, које је служило за торење њива. Но херцеговачка су поља премалена а да би досадашњим културама, а без замашних техничких радова мелијорације, могла да прехрањују житељство ове читаве земље. Зато се у наше доба јавља захтјев за новим племенитијим културама. Духан долази у први ред. Али крај нашег данашњег господарства, и овај начин привреде у Херцеговини подбацује.

206

LO SREO