Nova Evropa

1927—1931) толико радиле на сузбијању ове болести, дошло се је до тога да се сада болесницима, до којих је прије љекар у село ишао, кад дођу-у наше венеричне амбуланте из далеких крајева, не може често пружити ни најпотребније лијечење. А штедити на народном здрављу значи плаћати стоструке камате касније. — Маларија, која је некад (прије десетак година) представљала важан социјално-ме“ дицински проблем у Херцеговини, данас је — захваљујући дугогодишњем раду хигијенских установа, а можебити и разних других нама још непознатих епидемиолошких фактора (зоофилија», дегенерација анофелесаг) — тако опала, да више уопште не представља неку велику опасност. Лањске је године било укупно на територији Херцеговине, која припада Приморској Бановини, око 60 случајева маларичних оболења. То је недвојбено један успјех, али не треба губити с вида да болест може поново почети да расте, особито кад се узме у обзир скоро потпун застој на асанацијоним радовима, на кининизацији становништва, те опадање отпорне снаге народа услијед слабе исхране, и снижења опћег животног стандарда.

Посебно је поглавље, у низу социјалних болести Херцеговине, туберкулоза. Већ смо споменули да су, према опажањима разних аутора, динарци јако наклоњени туберкулози, што се нарочито запажа код наших горштака, кад промијену начин живота, кад из села и планине сиђу и живе у градовима (опажања аустријских љекара у некадашњим гарнизонима Б. Х.-регимената, у Бечу и Маџарској). Нехигијенски начин живота (особито становања), па лоша и једнострана исхрана, стварају на већ пријемљиву терену, што је и разумљиво, одличне предувјете за развијање ове болести. Туберкулозе има много, и то више у градовима него ли на селу (особито је у граду Мостару јако раширена). Све профилактичне мјере за сузбијање туберкулозе су илузорне, кад чак ни у варошима не постији могућност изолације болесника у кућама, а камо ли у љечилиштима и болницама. О лијечењу почетне као и развијене туберкулозе не може дакле бити говора. Народ и сам зна и вели, да »злато лијечисуху болест«, т. ј. ко има средстава тај може и да се лијечи, а други су препуштени својој судбини... .*) Тако пред проблемом туберкулозе у селима стојимо потпуно беспомоћни, и гледајући свог ближњег како страдава у дугој патњи и невољи, стојимо скрштених руку — док не дођемо у могућност да се приступи разноврсним социјалним реформама ширег обима. Има премало болница, слабо опскрбљених, које нису

•) Занимљива је коинциденција, да се и у научној медицини злато (метал) употребљава као лијек против туберкулозе.

222

RO