Nova Evropa

ништа премало, ништа испуштено, ништа заборављено, сваки изоставак је намјеран и чудесно значајан! Које дакле чудо, да овакав правник — у примјени — пред таквом надчовјечанском манифестацијом девотно повуче своје мишљење, те са страхопоштовањем узима сваку и најмању ријечцу закона као дубок и непокретно саставни дио једне и саме истине2 Овакав филозофски однос према држави и праву уједно најбоље тумачи, зашто још и данас, у цијелој нашој правној пракси, доминира чисто вербалистичко тумачење, које је спремно да за вољу слова закона поднесе и изразит несмисао, увјерено да ради по закону кад своју главу тура испод појединих ријечи, као ној своју у пијесак. Међутим, кад узмемо држави божански значај и видимо у њој — у складу са демократским схватањем нашег доба — само друштвену организацију, или — финијом нијансом речено — само соци јалну координацију, основану на међузависности, постаје тиме и закон који издаје држава само обична човјечанска творевина, па било да га је конципирао појединац било да је рад скупине учењака; он неизбјежно носи трагове човјечанске недостатности, и његов језик мора бити оскудан и двосмислен, флуоресцирајући разноликим бојама, баш тако као што је уопће човјечји језик оскудан и груб инструменат за изражавање човјечјих мисли.

Ова спознаја мора створити и увести у употребу сасвим други облик тумачења закона, облик управо обратан од вербалистичког; јер само тако ће бити могућно довинути се до праве мисли човјечанског а нимало мистичног законодавца, ако се узме увијек у обзир цјелокупно мишљење положено у закон, те око не застане само на појединој ријечи, већ обухвати оквир читаве мисаоне зграде. У овом случају друкчији је и положај државних органа који имају да поступају с правом, јер ако се обаспе држава божанским сјајем, онда имају и њени органи надчовјечански ауторитет, а ако државу посматрамо као социјалну координацију, ауторитет државних органа губи мистични сјај а задржава само ону моћ коју му — по свом културном и моралном нивоу — може дати друштво у држави. Исто тако ни одлуке и наређења државних органа, па дакле и највиших судова, не могу имати ону светост која им се придаје у држави која се сматра божанском: не може бити задаћа државних органа да, као са високог пријестола, обзнањују непогрјешиве истине (ову потребу може да има Црква, али не држава); напротив, они морају бити задовољни ако, у конкретном случају, нађу по могућности најправилније и најправедније ријешење. Укратко: ако је држава неко божанско биће, онда и државни органи морају бити према државним законима, као божанским еманацијама, у односу дубоке подређености; а ако, напротив, узмемо државу са демократског становишта, онда су

30