Nova Evropa

Св

треба да је везан мукама, тако је човјеку суђено!) —, исто тако, и ваљда још са већим напором везано је, да се постављамо у супротност са традицијоналним догмама и вриједностима, да их бацамо с олтара и замјењујемо новим свецима на истом мјесту. Али ако друштво хоће да му духовна култура буде жива, дакле да се развија и да напредује, оно мора узети и тај терет на своја плећа. Ни са културом права и праведности, као дијелом опће духовне културе друштва, не може бити друкче.

Врховни Суд има да буде, по положају који му је додијељен у друштву, централни орган за гајење културе права и праведности у пракси. Цијело друштво, као и држава, очекују од њега пресуде које треба да представљају несамо ауторитативни вишак правничког искуства (дакле несамо чисто јуридичног квалитета, које правници као сталеж цијене), већ које уједно треба да значе најаснији израз осјећаја праведности цијелога друштва. Да би достигао тај израз, врховном суду не може бити довољно само гајење традиције, већ на њему лежи тежа одговорност: да ствара одлуке које одговарају осјећају праведности савременог друштва у којем живе. То уједно значи да треба одбацити многу правно-теоретску догму, која живи само услијед закона истрајности иако је чисто несавремена будући да се оснива на побијеђеној филозофији прошлости.

__Међу овим идеалима побијеђене прошлости, који заслужују несамо критику већ и детронизацију, има особито два којих ћемо се у уском оквиру овога чланка укратко дотаквути. То је мисао о божанској улози државног праваи о мистичном ауторитету државних органа.

Маколико да су се за посљедњих деценија у Европи промијенили назори водећих правних филозофа на државу и на њено право, ипак још и до данас широке масе правника стоје, а да нису тога ни сами свјесни, под моћним утицајем оне филозофије о држави и о праву чији је најзначајнији представник био Хегел. Њему је била Држава највиши социјални облик, коначно утјеловљење објективног духа, нешто земаљско-божанско. Тако је и многом нашем правнику држава главни, и понекоме чак и једини творац права, па каду пракси говори о законодавцу — који је мистични двојник мистичне државне особности, или можда чак двојно-једина особност (налик религијозној представи: тројство-један сам Бог), — онда он томе законодавцу придаје божанске одлике: законодавац је непогрјешив, свезнајући, види све, ништа му не остаје незапажено; зато и његова енунцијација, која је писани закон, садржава надчовјечанске врлине: његов језик је савршен, свака ријеч пуна је мистичне спознаје и тајанствено дубоког значења, — у том тексту ништа није превише,

29