Nova Evropa

њихове опће интересе и привилегије према разочараноме народу, стварањем нове привилеговане класе; а и сељаштво би било више склоно трпјети диктатуру Армије него диктатуру Партије и Стаљина. Не мање би и у питањима помирења и савеза Русије са буржоаским државама извана, гдје је Стаљин већ тако дубоко зашаб, војна диктатура имала више изгледа на успјех, јер би у њу европске владе имале више повјерења. Не треба сметнути с ума ни околност, да је пораст ратне опасности, изазван продирањем Јапанаца у Манџурији и обновом њемачке војне силе под Хитлером, силно подигао важност војске у совјетском друштву. С успоставом официрских дужности (концем 1935), Црвена Армија добила је опет компактан официрски кор, са строгом хијерархијском организацијом и дисциплином, са природним и за сав свијет видљивим вођством, у лицу »групе маршала« (Ворошилов, Тухачевски, Јегоров Буђониј, Бљухер). Пјатиљетка је дала Армији потребну техничку базу (чију солидност најбоље показује успјех совјетске авијације на мадридском фронту), тако да су готово сви предуслови ту, да Црвена Армија постане »државом у држави«.

Намеће се дакле питање: да ли идеологија патријотизма, коју сада енергично и с успјехом заводи у Русији Стаљин, неће можда наћи бољи и логичнији израз у диктатури нацијоналне војске и маршала-Руса него у диктатури »интернацијоналистичке« (барем првобитно) партије и Гружинца Стаљинаг — У сваком случају, Стаљин осјећа сву озбиљност ситуације за себе, с десна; и зато, док на лијево — против троцкиста и других комунистичких првака (Јагода, Риков, Бухарин) — поступа без икакова обзира, наспрам десних се држи много опрезније. -

Можда ће се овај сукоб, који се води иза кулиса — па можда и испод свијести —, завршити компромисом, барем на неко вријеме. Спас Стаљинов је свакако у споразумијевању с Армијом, јер побиједити Армију неће моћи тако лако као што је побиједио партијску опозицију и ГПУ, будући да су ови представљали јучерашњицу владајућег режима у Русији, док Армија представља — сутрашњицу. У сваком случају, развој Руске Револуције и њене ликвидације дошао је у нову важну фазу, коју карактерише однос између цивилне и војне власти у данашњој Русији.

А. Цилига.

196