Nova Evropa

Економски преглед.

О новцу, као мерилу вредности материјалних и духовних добара.

Данашње људско дјеловање има опћу тенденцију поспјешености (»темпа«), која се испољава и у привреди. Економска се добра брже него прије продуцирају и промичу; а нагомилавање добара концентрише се на мањи број продукцијоних центара. Ове појаве довеле су до ревизије мишљења о фактичној улози мјерила вриједности у народном господарству, и јасно су указале на факторе од којих је то мјерило зависно.

Могућа су разна мјерила, па према томе и разне вриједности и процјене, економских добара. Али су напримјер за нашу државу од пресудног значаја исправно одређивање чистог катастарског прихода и његове промјене, јер се тичу 80% становника. Праведно регулисање потраживања и дуговања зависно је, уосталом, и од исправног схваћања функције новца. Данашњу регулацију градова — са својим прописима о парцелацији, комасацији, и експропријацији у разне јавне сврхе, — а која тангира и најшире слојеве, не би се смјело провести без исправног мјерила, без процјене по становитим научним принципима. И неријетко се догађа, да услијед недовољне примјене, односно погрјешне дефиниције или нетачног тумачења мјерила вриједности, настају осјетна релативна помјерања народног дохотка међу друштвеним слојевима, с посљедицама излишних спорова а каткада и социјалних немира. Према томе је од капиталне важности, да буду што боље расвијетљени фактори од којих зависи мјерило вриједности, као и функција његова материјализираног облика — новца.

По теорији релативности, која безизнимно важи како у физичком тако и у друштвеном и духовном свијету, све су јединице мјерења потпуно релативне с обзиром на изабрано становиште; и исто тако су сва становишта посматрања међусобно еквивалентна. Да би се боље уочила релативност и динамичност мјерила вриједности у народном господарству, као и аналогија с осталим мјерилима, навешћемо нешто о мјерилу дужине, које има доста сличности с оним о вриједности и чији је развој уско везан за развој трговине, промета, и технике. За јединицу дужине служили су спочетка разни дијелови људског тијела: палац, стопа, хват, и T. ML, који су били различити према држави и граду. Ова разноврсност и нестабилност довела је до одлуке, да се изабере једна природна стална јединица, па је француска Народна Скупштина закључила (1790), да јединица дужине има бити

202