Nova Evropa

зија једног тијела, које остају константне, без обзира на употребљену мјеру (на метар, стопу и Т. д.).

Дакако да и други фактори утјечу на формирање релација осим наведених, који су условљени само својим специфичним својствима. Као најважнији долази ту међусобна множина економских добара; тако су напримјер у Енглеској у ХШ вијеку варирале цијене пшеници у појединим годи“ нама за 56 пута толико колико у ХУП вијеку за три-и-пол пута, због релативне промјене количине пшенице према осталим економским добрима.

Ако се релативна вриједност изражава у новцу, онда новчанице мијењају само заједнички нивб цијена, док њихова релативна вриједност остаје иста. Може се такођер десити да новац проузрокује релативно помјерање вриједности добара, али индиректно, и то тако да проузрокује повећавање једне врсте добара а смањивање других врста; промјена релативне вриједности настаје у овом случају свакако релативним помјерањем квантитета разних економских добара. Притом се новчаница има схватити у ширем смислу, т. 1. све оно што омогућује плаћање као: звечећи новац, банкнота, папирни новац, чекови, мјенице, жиро промет, и. т. д;; тако износи у појединим земљама оптицај новчаница 2—5 пута металну подлогу, а жирални новац је 3—11 пута виши од оптицаја новчаница (напримјер, у Америци је 1919/26 државни новац, који је циркулирао у публици, био мањи од 10% жиралног новца). На брзину колања утјечу, између осталог, модалитети плаћања, техничка организација тржишта (тако, напримјер, благајнички записи повећавају брзину колања), и друго.

Како се види, сва су мјерила подложна промјени. На формирање цијена, осим осталих фактора, утиче и квантитет новчаница, али и њихова брзина колања; према томе је бесмислено говорити о стабилности новца све кад би његова количина остала и непромијењена. Стабилност цијена произилази из разних комбинација наведених фактора; отуда ни стални квантитет новчаница не повлачи за собом стабилност цијена. Јединици вриједности — напримјер, динару — одговара количина добра која се мијења у времену и у простору; па како новчаница за себе има разлога за опстанак само као моментано мјерило релативне вриједности добара, то произилази, да се новчаница има прилагодити разним нивоима релативних вриједности. У овој динамици фактора, гдје нема сталне тачке, потребно је установити што објективнији стандард, према којем се онда има равнати јединица валутарног система. Ово мјерило представљено је просјечном цијеном, или нивоом цијена, који је немогуће апсолутно уста-

205