Nova Evropa

новити; а око њега осцилирају субјективне вриједности појединих добара. И при константном нивоу, пораст цијена једних добара иде на рачун смањивања цијена других добара.

Индексни бројеви се израчунавају, ако се узму становите скупине економских добара које представљају издатке. Како се ове скупине добара мијењају у простору и времену — било услијед промјене људских потреба или промјене својстава самих добара, било услијед промјене мишљења о релативној важности појединих добара, — то слиједи, да се индексни бројеви не могу једноставно упоређивати ако се промијенио карактер саме потрошње. За ријешење овог проблема потребно је поставити критериј и дефиницију о еквивалентности двају скупина економских добара: скупине су онда еквивалентне, ако двјема особама истих потреба и истог осјећања и расуђивања дају исти реални приход за задовољење њихових потреба; јасно је, да ће то упоређивање бити све теже уколико су те двије особе удаљеније у простору и времену (напримјер, не да се упоређивати релативна вриједност аутомобила данашњег доба и роба из доба Фараона у односу на сличне особе; или, релативна вриједност између леда и горива у односу на Хотентоте и у односу на Ескиме). Према томе, ријешење проблема може бити само приближно, и то упоређивањем прихода сличних особа, или употребом индиректних метода, т. ј. упоређивањем цијена еквивалентних скупина економских добара. У сваком случају мјерило вриједности има фрапантну сличност с мјерилом дужине, које се мијења у простору и времену; мјерила могу бити еквивалентна, а никако идентична.

При промјени нивоа цијена, има се јединица валуте једног нивоа претворити у јединицу валуте која одговара другом нивоу, т. ј. има се наћи њезина еквивалентна вриједност. У случају пак да ниво цијена падне, мора логично настати опће задужење, ако се на нови нивб примијени неодговарајућа јединица првог нивоа. Исти критериј важи и код прерачунавања нивоа цијена једне државе на ниво цијена друге државе, јер једна валута, извргнута разним утицајима, није нипошто прикладно мјерило вриједности за другу валуту. Овдје долазе само двије могућности: 1) сталан валутни курс а промјенљив омјер нивоа цијена двију држава, или 2) омјер нивоа цијена као база рачунања, а промјенљив валутни курс. Прије Рата, земље златног важења имале су међусобни стални валутни курс, упркос томе што се ниво цијена колебао у појединим земљама; међутим, послије Рата, интернацијонални спекулативни краткорочни капитал допринио је више пута појачању финансијске катастрофе. Тако је ОВА у 1929, услијед спекулације с ефектима, изгубила за мало седмица злата за више од 400 милијона рајхс-марака због

206

пе