Nova Evropa

вијека пење се нивб цијена на пет пута толико. У Француској се очитује утицај неколико година касније, и ниво цијена пење се концем стољећа на 29 пута толико. Најкасније се осјетио овај утицај у Енглеској, тек средином ХМТ вијека; а средином ХМИ вијека, ниво цијена дигао се на 3 пута толико. Ново знатно повећање продукције од двије стотине тона злата (године 1850), као и знатно проширење кредита, доводи до новог опћег дизања цијена. У Њемачкој су скочиле цијене роби од 1871 до 1873, услијед исплате пет милијарда злата од стране Француске. Посљедица овог изненадног скакања цијена био је осјетљив »крах«. Иза тога, 1873—1886, пале су цијене роби, углавном због увођења златне валуте у разним државама; а 1896—1912 дигле су се цијене услијед новог злата, нарочито из Трансвала. Укупна продукција била је, у годинама 1919—1915, 700 тона годишње. У Њемачкој је, за вријеме златног важења (1871—1914), индекс цијена у велетрговини варирао до 73%; Француска је, у годинама 1931—1935, губила и добијала злата до 16 милијарда франака годишње, а њезина се златна подлога кретала од 53 до 83 милијарде. Како се види, и племените ковине извргнуте су великим промјенама и нису увијек погодне као мјерило вриједности, па се из тог правила не може изузети ни само злато.

Наводи се такођер, да злато ограничује каткада слободу дјеловања Владе или Народне Банке, те спрјечава инфлацију; али, досадашње искуствобезизнимно доказује, да златна валута бива баш у критичном моменту суспендована. Ограничавање волумена новчаница даде се постићи боље ако су новчанице независне од златне подлоге, будући да у том случају њихов волумен постаје независним од фактора који дјелују на политику злата, а који могу бити штетни за опћу нацијоналну економију.

Изложене чињенице јасно показују, да је злато као мјерило вриједности данас стварно уступило мјесто идеално репрезентативном новцу, иако још постоје разлози, да злато има магичну моћ у најширим слојевима народа; ту су, прије свега, историјска инерција (насљеђе), психолошки моменти (дубоки узроци у нашој подсвијести), и напокон, као 'најглавнији и најважнији, настојање посједника злата да га вежу с репрезентативним новцем, желећи му тиме осигурати што већу и трајнију вриједност.

аб, М. Мартинис (Сарајево).

209