Nova Evropa

народа, формирајући на изворима немачке науке и немачке хуманистичке мисли своје образовање и своје погледе на свет, како крваво и с колико бола у срцу мора да говори о томе писац »Буденброкових« и — као представник књижевне и уметничке савремене Немачке — носилац Нобелове награде! Уз то човек који се несамо уклањао испред борбе и политике, осећајући да није за њих створен, већ који јену изгнанству годинама одолевао искушењу, и свом бољем уверењу, да иступи јавно и да да израза своме незадовољкству и огорчењу према оному »што се код куће постизавало бедним речима и још беднијим делима«. »Не бих могао живети, не бих могао радити, био бих се угушио, да нисам тонекад — како су стари народи говорили — ,„опрао своје срце'«. Маколико да је то било патријотски и »немачки«, није смело бити. »Немачки књижевник, навикнут да носи пуну одговорност за оно што каже; Немац, чије се родољубље можда и најивно — испољава у вери у несравњиву моралну важност свега оног што се у Немачкој дешава«, — требало је да ћути, да ћути као заливен, на све оно зло, што се неће више дати поправити, а што се у његовој земљи свакодневно почињава, над толиким душама и духовима, над правом и над истином, над човечанством и над човеком као појединцем! Зато што то није могао, он је »нацијонално екскомуниниран«! Зато што се није определио за извесне људе, који су приграбили власт у руке, њему се оспорава несамо родољубље него уопште народност, његово немство, које је прославио и прославља широм света!...

Свршујући овај обрачун са данашњим властодршцима Немачке, који му одричу несамо право да носи титулу почасног доктора Бонског Универзитета, већ и да говори и пише у име свога народа, Томас Ман, крај све своје оправдане огорчености, не може друкче до да — и у овој перспективи збивања — пожели »повратак Немачке Европи, њено измирење с њом, њено слободно, широм целога света са клицањем и брујањем звона поздрављено уврштавање у европски систем мира, са свим његовим благодетима слободе, права, поседа, људског достојанства... « Никакве погрде и покоре нису га могле ослободити »патње душе и мисли«, која га »ни за један сат« не напушта, и »као што човек који из побожне стидљивости име Вишњега тешко изговара, а још теже напише«, тако га Томас Ман, на крају ове своје исповести, призива у помоћ у знак »задње снаге молитве«: »Боже, помози нашој тамом застртој и злоупотребљеној земљи, и поучи је да направи мир са светом и са самом собом«.

— Лл—

213