Nova Evropa

сам то не из љубави за куријозитете, и не ради тога да што тачније копирам наш живот, — учинио сам то зато да бар привремено премостим огромни јаз који се појавио између књижевности и улице... Коректура у правцу лакога, пучког говора биће неизбјежна. Никада више неће се писати ни говорити оним неподношљивим, књишким, интелигент ским језиком, којим многи још увијек пишу, или тачније: до: живљавају своје писање; завршују своје писање, — као дасеу земљи није ништа догодило ...« Да, Зошченко је хтио разрушити традицију племићско-буржоаско-интелигентског стила, који је владао у руској књижевности од почетка ХЛХ вијека: он је хтио створити нов, демократизирани руски књижевни стил. У том сен састојао онај »крупни скандал« који је он — по тачном осјећају Шкловског —- хтио »на углађен начин« да докрајчи. Зошченков језик резултат је огромног рада и напора књижевника, да изгради жив мост ка срчики »осталих грађана«. И треба рећи, руски пук, ти савремени »остали грађани« нису остали дужни овоме писпу: Зошченко је био једини совјетски књижевник који, до недавна, није осјећао читалачке кризе. »До недавна« — није (арзив. За никога није више тајна, да посљедње године, отприлике од 1934. — од почетка ере »веселог п имућног живота«, — Зошченко силази са главне сцене, врти се у мјесту, — он, творац израза на који се смијала читава једна генерација: »Несазвучан епохи«, постаје сада и сам — »несазвучан« (види »Модра књига«). Узроку ове данашње »несазвучности« Зошченка новој епохи, откада он губи самопоуздање, није тако тешко досјетити се. У чланку »О себи, о критичарима, н о свом раду«, Зошченко је рекао и ово: »Проносе се гласови, да је недавна учињена једна поручбина код црвеног Лава Толстога. Изгледа да је такову поручбину доиста предао један неопрезан издавачки завод; јер сав живот, јавно мишљење и читава друштвена средина, који окружују данас писце, не поручују наравно ништа код првеног Лава Толстога. Па ако је већ ријеч о поручбини, — она је зацијело учињена за мале, кратке ствари, чија форма нема у прошлости великих традиција ни ауторитета. Ја извршавам ту поручбину ... Реченице су моје кратке, разумљиве сиромасима. Може бити отуда у мене много читалаца«... Нажалост, анонимни »неопрезни издавачки завод«, о којем ту, године 1927, иронише Зошченко, показао се далековиднијим од писца. Развитак посљедњих година потврђује на сваком кораку, да је имао право »не-

42