Nova Evropa

опрезни издавачки завод«: поручбина је учињена за »историјски епос уздигнућа к власти привилегираног слоја совјетског друштва у стилу совјетскот барока...« Поручбину засада држи у закупу Алексеј Толстој (»Шетар Шрви«). А о том шта се пуку допада, шта је пуку потребно, данас се више не говори; лозинка данашњег литературног дана гласи: повишење умјетничког квалитета...

Данашњој бирокрацији Зошченко није потребан; завршивши – троцес свот удаљавања од народних слојева, она се данас учи — попут Молијерова »Грађанина-племића« — »фином« понаттању, »фином« језику, на којем су писали врхови старога друштва, који тако не трпи Зошченко, но који може да јој да Алексеј Толстој. А Зошченко је остао вјеран широком демократском читаоцу, којега »ново вријеме« потискује у позадину. И Зошченко, као да нема више снате борити се. Ту је коријен дубоког чуветва неувјерености у себе код тог крупног, поштеног, скроз демократскот писца посљеоктобарске Русије.

Вера Александрова.

(Преведено с руског рукописа.)

Druđo izdaoie,

Muzički pregled. Leoš JaAnaček,

(Deset godina nakon smrti,)

Da se shvati karakter muzičke djelatnosti Leoša Janačeka, valja ponajprije istaći slijedeće momente: da je ugledao svjetlo avijeta godine 1854 u Moravskoj, da je muziku učio nešto u Bmnu a nešto u Pragu kod Skuherskoga, a potom u Lajpcigu i Beču, ali da sistematakom čkolom mije nadjačao tradicijonalnu kompozicijsku tehniku, tako da Je ono što je kompozitor dao u tebničkom pogledu naskroz produkt njegove ličnosti; da je sve do smrti djelovao u Brnu kao direktor neznatne orguljske škole; i konačno, da se u Bmu u muzičkom pogledu, sve do realizovanja Češkoslovačke Države, mmziciralo kao na periferiji Beča, pa da stvaralački rad velikih doratnih čeških majstora ı slovenskih klasika Smetane i Dvoržaka, te novijih neoklasika Suka i Novaka,

43