Nova Evropa

више година мукотрпног рада и сваковрсних тешкоћа, преброђених срећно поглавито заслугом и с помоћу Мештровића, — Дом стоји готов у свем свом сјају, и отвара се на увесељење уметника и удивљење Загреба и целе земље, долази Г. Већеслав Вилдер и осећа потребу да се — замисли! Замишља се — над чим" Зар над тим што је, у овој нашој срећној Југославији — где су тисуће милијона и милијарде народнога новца утрошене на зграде и палаче (поред свега оног што је прохарчено а да му није остало ни трага, камо спада, зацело не на задњем месту, и силни новински папир, те фондови у партијске и кортешке сврхе!), — напокон н Загреб добио један репрезентативан Дом за Ликовне Уметности Или зар над тим, што се Мештровић одрекао милијона за себе у корист својих другова, те што данас стоји њихов Дом на месту где би иначе стајали један краљ и један краљевски коње Или над тим, можда, што он сам, Већеслав Вилдер, стоји замишљен па не зна на коју би страну и за кога да »гласа«: за Краља на коњу против Уметничкот Дома, или за »пастирску фрулицу« противу »краљева и краљевских коња«%... Како год обртали ствар, над потрошеним милијонима за нови Дом Уметности немамо се одиста зашто замислити, будући да је то — и на штрви поглед, и кад се о свему добро размисли, — »чист ћар« и за хрватски Загреб, и за наше ликовне уметнике, и за целу народну културу. Али, оставимо Г. Вилдера још за часак замишљена и поколебана између Дома и краљевских коња; а ви, драги читаоци »Нове Европе«, приђите међутим мало ближе »дворском мештру церемонија у кући господина Мештровића«, и допустите ми да овим поводом — повучен за језик — проговорим коју речрго 4 от о, о своме личном односу према Ивану Мештровићу.

Након свега што је задњих година писано у нашој штампи на рачун »Нове Ријечи« и »Нове Европе«, ја сам у оном прегледу споменуо нападаје »реакцијонарних елемената« на наше листове и на наше уреднике. Међутим, ја нигде нисам прочитао, до ево сад у Вилдерову одговору, да ме је неко назвао »дворским мештром церемонија у кући господина Мештровића«, — како каже Г. Вилдер да ме називају моји »противници«. Да сам где то прочитао, или чуо у јавности, ја бих — вероватно — реагирао. Шта моји противници о мениприватно говоре, и којим ме именима крсте, то ме се слабо тиче, јер — у јавном животу »жо се боји врабаца, нек не сеје просо«. Али зашто Г. Вилдер понавља јавно оваке »апсурде«, — осим ако хоће да угоди мојим

58