Nova iskra

Страна 82. н 0 В А

вести на њихов језик Свето Писмо, Псалме и Катихизам. Они имају оружје, али га чувају у тајности. Једном сам се с осам сготина својих граиатира нашао међу 4—5000 Венда, и први су с муком уснели да растуре последње." После подужег ћутања изборник је, посматрајући Толија, који се био дао у мисли, додао ове знамените речи ; „ Ви сте Толије алхимиста. МогуКе је да Кете Ви из бакра наиравити злато; ја Вас чикам да из ј једног Венда наиравите Пруса ." На жалост, што 1 није учинила нити могла учинити Алхимија, учиниле су црква, школа и касарна, и данас је већ, после једва двеста година, самим Немцима Рујно, последња славенска тврђава: „сИе (Јеи^сћез^е уоп Леп <1еи4зсћеп 1п8е1п." Ну куд ја одох ? Шта ћете међутим, кад вам успомене историјске намећу ројеве оваквих и овима сличних мисли. Ево једпе друге : Народни јупаци вас немицОвно одводе к судбоносним часовима из народне прошлости. И ходајући по овом замку ја се сећам, да је у Хелсингеру бивала и чувена данска краљица Маргарита, савременица паше царипе Милпце, која је баш саме за нас тако тужне косовске године уздигла своју земл>у на врхунац највинге величине. У једном од кронборшких ходника моја 0#елија ме упознаје са својом старијом сестром, која је испрошена за неког банкарског чиновника. Убрзо дознајем, да тај пресрећни младенац не стоји најбоље са својим ушима, а слушајући умил>ати и округли глас његове вереиице, у мени се јавља борба између сажаљења што он у тој њепој дражи неће моћи уживати, и пакости што његову глувоћу није пратило и слепило. На њеном лицу се међутим чита потпуна срећа, какву само девојачка младост може осећати у овим данима, и ја са задовољством посматрам њену предану пажлшвост према њему. Она ми испоручује жаљење госпође Брамсеновице, што им јуче нисам могао отићи на вечеру, додајући с добросрдачном заједљивошћу, како бих и ја имао разлога да сажаљевам тај изостанак, пошто је на вечери била. једна њихова занимљива сродница, која се за Србипа интересовала, ако не ради чега другог, а оно ради старих српских марака ! Ми пролазимо у један мрачнији ходник, кроз који ћемо изаћи у мање двориште, из кога се отвара видик према шуми, и ходајући по њему мени се у једном тренутку причињава, да у тихој глувој ноћи стојим сам пред познатим вам призором, где сен убијеног оца нрепоручује и налаже сину да га освети. Чисто ми се чини да чујем и онај гробни глас (I, 5) : „0, страшно, страшно! Ништа страшније ! Има л' у теби крви, но допусти то : не дај краљевској данској постељи, да буде легло блудној саблазни ! Ал' како било да то свршиш ти, не греши душе ; штеди мајку ти, њој суди Бог и оног трња бод, у грудма што је мучи вечито."

ИСКРА Врој о.

И ако је стари кронборшкн замак изгорео у XVII столећу, данашњи је у главном подигнут на првој основи, и потпуно одржава илузије Хамлетових обожавалаца. Да је Андра данас са мном, ја бих вам могао рећи коју и о стилу грађевине; овако опростите. Кад смо мало час ишли готово мрачним ходником, ја сам се сетио очајног узвика Хамлетова: „Данска је тамница!" и онда ми се у глави брзо надовезало, да готово неминовно сваки народ пролази кроз мене у којима је његова отаџ бина тамница, али да је то стање неприродно и да оно не може дуго трајати. Отуд се баш у овој страни Шекспирове трагедије његову јунаку тако много иодражавало готово у свима књижевностима, а добар психолог посматралац може утврдити и тренутке, кад се у појединој књижевности јавља угледање на Хамлета. Данашњи најбол.и дански критичар Ђорђе Брандес (кога на жалост ових дана није могуће видети, јер је тешко оболео) истакао је тај факат врло видно у Француској, немачкој, инглеској, руској и пољској књижевпости. Да је знао српсгш он би јамачно један, и ако слабији, одјек Хамлета нашао и у Ђури Јакшићу, у његовој ПоиоИи , и у узвику „У свету, брале, нема љубави!" На изласку из кронборшког замка нас дочекују многа кола. Сваки гледа да се што пре дохвати каквог места. У оваквим приликама ја најрадије седам уз кочијаша, прво што се одатле има увек најлепши изглед, а друго што од тога сапутника можете кадикад добити одобрење да сами посматрате за себе, и да се слободно предате својим мислима. Хелсингер је мало место (данас једва 9,000 становника) и ми узбрзо излазимо на друм, и јуримо између благих узвишења, иокривених шумом на једној, и мора на другој страни. У таквим тренуцима ваш дух сам собом узлеће и вије се по висинама, одакле гледа и у прошлост и у будућност, остављајући за тренут садашњост. И кад вас пријател>ски весели довици отргну из тога сањања, вама се чини да с.у вас одвојили од друштва Тиха де Браха, Торвалдсенаињима сличних, ако не равних. Гледајући на ову мореузину и на Хелзинборг на другој страни, ви неминовно морате мислити на њену улогу у културној историји човечанства. То је БосФор свога рода, истина без заношљивог источњачког обележја, али с много више заслуга за општи развитак.... Ови јитландски коњи су изврсни касачи, и ми јуримо с растојањима, као да су сви изашли из какве пруске подофицирске школе. После врло пријатне вожње од скојзо пола часа, враћамо се истим путем и на његовој иоловини уставл>амо се у морском купатилу Маријенлисту, где ћемо остати до вечера. Овде је одмах и оно што је мене највећма данас иривлачило, и ако знам да није „ехт." Та истинитост у осталом није баш ни у опште потребна. Приступајући гробу каквога пријатеља или сродника ми готово