Nova iskra

Страна 86.

Број 5.

СТ0ЛАР К0ВАЈБСК1 - АДАМ 1ПИМАЊСКИ М(свршетак) ајзад сам га видео. Повишег раста, сед као овца, врло мршав. Земљана боја лица, којом се одликује већина сибирских прогнаника, била је у Коваљскога развијена до највишег ступн.а, те је скоро било непријатно гледати то лице и жуто и дрно у један мах. Да није говорио и да се није кретао било би тешко, нарочито из далека, познати да јс то још жив човек. ГГа ипак, и поред свега тога, из великих очију, опточених широким црним колутовима, блес.нуо би по некад силан сјај који је показивао да дух у свога живога леша још није сасвим изумро, да још живи, још осећа. Кад седи могло се чак привићи на то мученичко лице, али кад год би устао, морао сам се окретати од љега : изгледало је да му оне ноге налик на „студу" при сваком кораку задају страховити бол. Коваљски је говорио пољски чисто и правилно. У говору је брижљиво избегавао све што би се могло ма из далека, макар посредно, тицати љегове прошлости, свако питање о домовини. Био је занесен искључиво садашњошћу и својим ку ченцетом с којим се непрестано разговарао. Неколико недеља обилазио сам га често, и само једном, кад споменух нешто о Плоцку, очи му еинуше и живље ме запита : „Ви онда знате Плоцко ?•" А кад му рекох да сам тамо живео читаву годину, онда полугласно, ни мени ни себи, рече : — Тамо се је морало све изменити, јер је протекло толико времена ! Ви се сигурно нисте били ни родили кад сам ја дошао у Сибир. А на којој сте страни Плоцка живели ? — Око Раћонжа. Заусти, али или је опазио да је почео већ много да прича, или је видео да сам ја и сувише пажљиво почео да га слушам, тек из уста му изађе једно дуго „тааако" и ућута. То је било једино што сам од њега могао дознати. Хтедох да га питам даље, али он зовну кученце, поглади га нежно и рече му: „Хајде изгрди Бога !" и кученце је дуго лајало на небо. А кад је Коваљски издавао ту заповест, то је био поуздан знак да неће више о себи ни речи прословити. Једино је у таквим часовима дуго и радо говорио о своме кученцету. То псето, ма да није било особито, издвајало се од своје полубраће јакуцке многим особинама. Издвајало га је пре свега то што, и ако је било љубимац, и ако је имало своју кућу и свога гоеподара, није имало имена него се просто звало псето или куче. — Што му писте надели име ? — запитах једном Коваљског. — А што ће му име ? Кад људи не би измишљали имена него се просто звали људима, бо.ље би се можда сећали да и у животу треба да су људи. Било је дакле псето без имена. Вижљасто и мало није ни најмање личило на велике, снажне, густом и дугом длаком обрасле месне псе. Длака му је била кратка, мека, и преливала се као свила. И услед те повучености живело је оно тужно и самохрано. Неколике пробе да узме живога удела у овдашњем псећем животу свршише се потпуним јјлзсо. Псетанце се враћало с тих проба увек тако изуједано и јадно да је после неколико несрећних покушаја пречистило са својим дууштвеним нагонима и више никад не напусти своје двориште.

Али ;је зато било гордо због своје нежности. Међутим се тај понос није видео на њему. Није то био понос миран, налик на понос озбиљног пса, незграпног и снажног. У очима му се огледаше завист и срџба према великим и снажним створовима, који не умеју да поштују право слабијега. Осим господара му, његов реп ником ие показиваше љубави. Туђе миловање није хтео да разуме (можда му није веровао) и одговарао би на њ потмулим режањем.

Прошло је неколико недеља како сам се упознао с Коваљским а у његовом се здрављу не деси никаква промена на боље ; на против, слабио је сваким даном и сви ми, што смо га обилазили, били смо уверени да је та болест последњи чин његова живота на земљи. Да ли је и Коваљски знао за то, Бог зна. Али је сигурно знао, осећао је можда блиски крај јер је скоро сасвим престао да говори. После неколико дана у току којих је болесник водио последњу борбу са слабошћу која га нападаше, и још ишао 110 својој јурти, па чак и шушкао нешто око четака недавно почетих, подлеже најзад и леже у постељу. Не сећам се данас добро, кад, али некако у брзо после тога, рано, тек што сам сео да пијем чај, куцну ми на прозор калфа столарски, Владислав Петровски, најбољи познаник Коваљскога у Јакуцку, и запита ме: могу ли одмах поћи болеснику, јер му је веома позлило. — Можда ће мирније умрети кад буде знао да није сасвим напуштен, објашњаваше ми честити човек: а можда ћете понети Библију ? додаде. Библије нисам имао него узех Нови Завет и изађох. — Зар му је тако рђаво ? — запитах путем. — Мислим да је рђаво јер је сасвим поцрнио ; а и сам је говорио да ће умрети данас. Јурта Коваљскога не беше далеко од моје и за тренут бесмо на месту. У јурти не беше обичног мириса од лекарија. као код тешких болесника, јер Коваљски не хтеде примити ни лекара нити икаквих лекарија. Било је ту тужно као у каквој пустињи. Кученце, згрчено, лежало је под креветом, а крај саме постеље, између полупаних прозора и отворених врата, непријатни задах тешкога болесника, напомињао ја да човек који на | њој лежаше неће више устати. И тај човек беше толико налик на мртваца да смо мислили, кад уђосмо и видесмо му затворене очи, да је можда већ умро. Владислав приђе постељи, завуче руку 1 под покривач и дотаче му се ногу. Беху потпуно хладне. 1 Али тек што честити човек слеже раменима, „жив сам, жив сам, жив сам — одазва се Ковал.ски тако гласно и силно како га никад донде не чух — жив сам, поче опет, и добро те сте дошли, хоћу да се разговарам с вама, пред смрт." Живост и ватра с којом Коваљски то изговори још нас боље утврдише у уверењу да смо стигли баш кад треба. Погледасмо се, али болесник то опази и разумеде. — Знам и сам да ћу умрети брзо, не можете сакрити од мене оно што ми је јасно ; рекао сам вам да хоћу да говорим с вама, јер знам да ћу умрети брзо, иначе не бих говорио. Бојао сам се да неће доћи нико.. . бојао сам се да ме нико неће чути.... и да ће онај што га зовете Богом пожурити да ми одузме говор.... Хвала вам на труду и желим да и ви, кад будете умирали, сатрвени несрећним животом као и ја, не умрете напуштени Коваљски умуче и само чело избраздано уздужним борама, које час биваху гушће и дубље а час се растураху, показиваше да самртник последњим напором при-