Nova iskra

БРОЈ В.

НОВА ИСКРА

СТРМТЛ 87.

А када се сврши час, она му одмах приђе и рече: „Морам данас пешке кући, јер су нам сва кола у пољу. Мамида је рекла, да можеш ти донекле са мном, пошто нам је пут иначе истн." Он се осећао врло срећан, али се не усуди да пође поред ље, све док су били у селу. А обзирао се страшљиво с времена на време, да ли га не чекају где са својим заједањима оба Ердмана. Али када нођоше пољем, некако несвесно пођоше једно поред другога. Било је јасно јулско пре подне. Бели песак на путу се преливаше . . . Свугде у наоколо дветало је смиље, а госпина влас повијаше у топломе ветру . . . Из села чуло се подневно звонце . . . Нигде живе душе .. . Рудина је била као изумрла . ..

„А шта то имаш увек да мислиш ?" упита она. Он се мало замисли, али се баш ничега не сети. „Па све су неке глупости", рече он, „паметне ми мисли иначе не долазе." Па јој онда причаше о браћи, о дебелим кљигама, које су пуне бројева —• име им је био заборавио — и које су они већ знали на памет, када су били љегових година. „Па што и ти то не учиш, када ти чини толико задовољство ?" упита она. „Али не чини ми то задовољство", одговори он, „па имам тешку памет." „Па нешто тек ипак знаш ?" упита она даље.

&

}{а граници. Сдивао П. Вируц - Коваљски.

Јелисавета је имала на глави широк сламни шешир да се заштити од сунчевих зрака. П>ега сада стшде и махаше љиме, држећи га за везу од гуме. „Биће ти одвећ топло", рече јој, али како му се она мало подсмехну, скиде и своју капу с главе и баци је високо у ваздух. „Па ти си сасвим весео дечко", рече му она, климајући главом ради одобравања. Он заврте главом, и чело му се опет набра у озбиљне боре, које су га вазда чиниле старим. „А не", рече он, „нисам ја весео." „А што ниси?" „Имам увек да мислим на пуно ствари", одговори он, „а када ми неки пут дође да будем весео, увек ми се нешто испречи."

„Це знам баш ништа", одговори он жалосно, „отац све каже да сам тако глуп." „Чујеш ли — на то се не смеш ослонити", тешила га је она, „и мени моја госпођица Ратмајер све нешто приговара. Али ја — е, ја —" Она заћута и ишчупа струк кисеЉака, поред кога прођоше. „Има ли твој отац још једнако онако живе очи ?" упита он. Она климну главом и лице јој се озари. „Ти јамачно веома волиш свога оца?" Она га погледа зачуђено, као да му не разуме питање, а затим рече да га врло воли. „А и он тебе ?" „ Још како!"