Nova iskra

ОТРАНА 142.

Н 0 В А

И С К Р А

ВРОЈ 5.

знате већ.... и он лагано тресну главом и уздахну. Жолим, ваше име, рече он после кратког ћутања. Ја се казах. Он рече своје. Звао се Лука Јевремовић, а и сам је био учитељ музике овде у Н.. Бегае прилично говорљив и за кратко време познанства, ја сам већ знао целу историју његова живота. Говорио је искрено, од срца и .отворено, као да смо давнапгњи познаници. Допустио је да завирим у најскривеније стране љегова живота, и ако смо се први пут видели. Кажу, да искрена исповест и топло саучешће често бол олакшавају. — Да, није то тако одавно било што ћу вам приповедити. Скоро, можда и сувигае скоро. Бар је мени све пред очима тако живо као да је јуче било. А после, такви се догађаји не заборављају: они вечито остају у душгг, да болом ономену на огго гато је одлетело. А други ? Ех, а шта ми је стало до других. Хоће ли онгг знати моје боле и јаде, кад их појмити не могу, али се зато могу глуио насмејати. Са свим. ништа није слађе но насмејати се другоме, кад га бол стигне. И тај бол разумео сам ја врло добро, као што ме је и њихов смех давио и показивао колико су ниски. Но оставимо се тога. Ја бејах, како се само може пожелети, довргпгго консерваторијум у Бечу (једна угледна личност гге хте оставити мој таленат у засентсу) са истим Ходеком. Како је то време брзо прошло ! Отишло да се више не поврати са пајлепшим сновима бујне младости, са најчистијим заносом младачких думга, са најлепшом надом и очекивањем. Отишло је све, испарило се, као тгразни сапуиски мехури, а нама, остало је јогн само да усггоменама изазивамо те миле слике којо ггас могу опоменути само на пашу пролазну величину и крај . . . Ходек ггође са мном, остави своју домовггггу (како је егзистенца силна !) да заједно у Србији среће потражимо. Мој положај био је већ осигуран. Угледна личност није и даље престајала бриггути се о мени и одмах ми понуди престоницу са богатим хонораром у народном позоришту. Али мене је и сада нешто вукло у своје место рођења (ја сам родом из Н.) — стара болест свију људи, и ја се тронуто захвалих своме Ментору; но да га не бих увредио а ни свог доброг Адолфа оставио незаштићена, рекох да ме има ко и у Београду заменити. Мој загититник пристаде драговољно ; још кад чу да је и Ходек Словен, Чех, би му веома мило. (Он је био некада призггат као велики Славенофил а девиза му вечно бегае : Словени у гомилу !) Бејах несрећан враћајући се поново онамо, куда су ме тгрви пут под јаким претњама и силом одвели. Хиљаду успомена стајаху преда мном и све ме живо опомињаггге на драгу и љупку прошлост, на мило детињство и прво младалачко сањање. Руке су ми биле одрегнене, слободан сам човек, а могао сам много и за своју породицу учинити, која се тада налазила прилично оскудно. Тек ја бејах ту и они полагаху све наде у мене, као у свога новога заштитника и добротвора и, просто рећи, поносећи се мноме, они ме чисто обожаваху. И сам сам се пак тиме поносио и дичио, хотећи показати на сваком кораку своја добра дела. Али зашто да вам кријем. Издаци моје породице беху прилично велики. Осим тога ту беху још и две неудате сестре и два млађа брата у гимназији. Свакоме је требало дати своје, а то је била моја дулшост. Кубурило се прилично, али се ипак излазило на крај. Главно је, што ми бејасмо сви потпуно задовољни.

И ето, због тога а бавећи се вечито и својим послом, не бејах никоме ишао. Не да речете из холости. Н>е у мене није, но некако ја сам волео бити сам и у самоћи летети по ваздушастим сновима својом младићком, лако стваралачком магптом. А живећи после загушљиве градске атмосфере у чистоти, свежини, „ближе природе", мени бепте особито мило. Слатко очекивање пунило је моје груди и ја сам стрепео од тога очекивања, и ако нисам могао узрока наћи. Али зар је мало ствари, којима узрока не знаш. Једнога дана, позваггге ме Петру Илићу. Ви не познајете тога човека ? Он је пеггзионовани председггик у Н.. Мали, пуначатс човек, веселе и кротке ћуди, вечито насмејан, са самом благогаћу у очима, говорио је мало кроз нос, пролазеНи тада ругсом кроз своју дугу ретку, седу браду, и вечито гналећи се На њ се човек ппје умеУ) нал>утити. Но жена његова бејаше за то са свпм другојача. Висогса, витка стаса, дуге кестељаве косе и светлих црних очију чинила је на свакога некако, како ћу да вам кажем, утицај покорности, поданости без опирања и противуречења. Изгледала је увек озбилзгго, достојанствено а са присутнима разговарала се као с негсом снисходљивопгћу. У кући је почела заводити гтовпне и вазда се љутила на своју свакидашњу средитту, жалећи вечито што се Петар Илић могао са њом тако лепо сложити. Алгг јој пак то није ни мало сметало да често прима походе млађих људи, с којима се могла за цело добро слагати, и с њима вазда дискутоватн о новим појавама било у књижевности, политици или, у ошттте, у друштветгим приликама, за које је пак време Петар Илггћ, седећи у мекој наслоњачи крај топле пећи, угодно сањао. Но огга се не задовољи само тим. Хотећи да својој куКи да неки нарочтттгг, оделити ттравац, она нагна свога добродунтног Петра Или1га те своју Кају (тако бегпе име његовој кћери) послагае некој Ргаи 11е1епе у Темишвару, хотећи је тиме узвиситн над тгивоом средине, чију су атмоеферу тако дуго удисали. Јер, веле, тамо је изврсна тпкола за младе девојке, „а васпитање је саставни део човечја живота", говорила је жена Петра Илића. Ја се бејах упутио Петру Илићу. Тај дан вечито ће остати урезан у мојој памети ... Ту је био почетак мојој првој, слаткој, чедној љубави, ономе осећању, које се од једттом и ненадно појави да силином својих захтева све друго остави у засенгсу. Време бејагае красно —лепо време обично претходи љубавним историјама. Небо се блистало и смегаило свом ведрином свога плаветнила; лигаће је лако и тнхо гаумило; лаки поветарац једва је кретао високе врхове скоро подмлађеног дрвећа, а тамо негде и славуј, тај вечити симбол љубави и сласти, вио је своју красну песму вечите хармоније. Петар Илић предусрете ме ласкаво својим насмејаним лицем, али се одмах уклони, пуштајући ме да уђем у гостинску собу. Гостију беше препуно. Већином моји стари познаници. Домаћица се негато живо препирала са мојим колегом, проФесором математике; око кћери Петра Илића бејаше скуп младих људи, у коме беше неколико судских чиновника, млади песник Павле Јовановић и некакав ситни коњички поручник , који се непрестано смешио и свима ишао у повлад. Домаћица ме љубазно дочека (на њеном лицу био је неки чудни неприроцни осмејак, којим је хтела свакога очарати.) — Но, но, добро