Nova iskra

/

СТРАНА 324.

НОВА ИСКРА

ВРОЛ 11.

чуло се шкрипање воловских кола која су Јемачно читаве ноћи путовала. На огради његова дворишта испред куће, и на ћубастим багремовима испред самих прозора, цвркутали су врапци. Мало даље од врабаца на огради стојала је и једна сврака и непрестано, као сврака, кретала репом и горе и доле. На црним, поораним љивама, што су биле с друге стране друма на таласастом земљишту, неколико растурених врана шетало је полако, одмереним кораком, кљуцајући с часа на час по меканој земљи. Ђура се полако и као с неким задовољством облачио. Био је расположен као ретко кад. Велики догађај, који је требало тога јутра да се зачне, одушевљавао га је. Није се био још потпуно обукао, а уђе баба Марта. По лицу јој виде да је била нерасположена. Заусти да је пита: шта јој је ? кад она извади једно писмо и пружи му га. „Ево", рече: „имате једно писмо". — Од кога је? запита он. — „Видећете". -- Да нису какви рђави гласи? запита је изненађен љеним одговором. „Видећете", понови она и изиде. „Шта ли то може бити?" питао се Ђура загледајући писмо које је било упућено на љега, писано љему непознатом руком. Али тек што отвори писмо и поче га читати, задрхта. Спусти се на кревет, зари главу међу шаке и поче плакати. Писмо је било од Мире, а ево какво: „Племенити добротвору! Непознату, сироту Ви сте ме примили у своју кућу на племенитији и нежнији начин но што многи и своје рођене дочекују и примају, и ја сам, верујте, врло добро знала, колико сте ме тиме задужили. Мислила сам да Вас за то служим, да останем код Вас догод би ме Ви хтели трпети, и једини услов с моје стране био је, да не знате ко сам, ни одакле сам. Али случај је хтео, да је скоро у Вашој кући био младић један који ме је познавао и који Вам је рекао оношто нећете, мислила сам, никад дознати. А он Вам је све рекао, ја то знам; јер сам видела како се изненадио, кад ме је први иут видео у Вашој соби; а познала сам и по Вама јер сте се Ви од тога дана променили.... „С тога, још одмах по одласку Вашег пријатеља, била сам се спремила да одем и да тражим нову средину у којој ме неће нико знати. Што нисам урадила одмах, то сам се ево решила да урадим ноћас. Кад бу-

дете читали ово писмо, ја ћу већ бити далеко, и Ви ме, оличена племенитост, нећете тражити. — Ја Вас молим да ми опростите што на овакав начим остављам Вашу кућу; али моја је судбина таква. Ја не могу да будем у друштву људи којима је позната моја прошлост, и који ће ме, можда, жалити. Можда ће Вам такво моје понашаље изгледати чудновато; али ја осећам, да би ме сажаљеље људи убило. Збогом, дакле, и још једном Вас молим да ми опростите и да ме заборавите. — Мира." Двареда је покушавала баба Марта да уђе к љему; али оба се пута враћала, пошто је, тихо прилазећи вратима, ослушкивала и чула да јеца И она је плакала, и љој је било тешко. Она је све знала, нико јој о томе ни речи није рекао, али љеним старачким очима није се могло сакрити оно што се дешавало у Ђуриној души. Тај неочекивани догађај потресао ,је у први мах Ђуру више но и сама очева смрт. Оиа силна стварност, која га је одушевљавала и због које је још тога јутра дигао се свеж и расположен, већ је била само сан. Мира је отишла од њега и молила га да је не тражи. Он је, дакле, неће више никада видети. Због ње је прогледао, али му је ето суђено било да због ње и обневиди, или бар ступи у гушћи мрак, но што је био мрак у који су му били утонули осећаји пре но што је њу познао. Изгледало му је да више никад неће моћи волети као што је заволео ту непознату, мирну сиротицу. Са тих мисли био је читавог тога дана и читаве ноћи као болестан. Сутра дан било му је добро. После кратке борбе, поново је био наступио мир. Јутро је опет било свеже и лепо. Од јучерашњег душевног потреса још су се само видели трагови на његову сувом лицу. И мисли и осећаји, као оно време после буре, изгледали су му омотани тишином неком која му Је годила. Нзегова стара меланхолија. после кратка прекида, поче га поново обузимати. Само тада му се први пут страшна учини она његова стална малаксалост, или још боље, оно мртвило његове воље, и он задрхта. Уплаши се од помисли, да ће и даље морати да живи ту, у својој старој кући! За то једнога дана седе и написа писмо Добри. Каза му: како се сада и сам слаже с њим, да треба да пропутује мало, да види света, и замоли га да му пошаље некаква потребна упутства. Чим је од Добре дошао одговор, он се спреми, остави свој'у кућу, и отпутова у Немачку.

СУКОБ ИЗМЕЂУ ВУКА И МИЛОША*)

Ј1епо ти је оком погледати ГоСПОДАРА славног Цлр -лазара, Кад пошета са два зета своја, С Бранковиием и са Обилиием, Као соко међу соколима !

Поноси се Лазо зетовима, Мило му је бити међу њима, С њима ходит', с њима лов ловити. С њима пити, с њима беседити ; Поноси се њима сва тазбина, Поноси се царевина цела,

Чувени су и ван царевине Са јунаштва и свОга госпоства. Једно јутро, у светлу недељу, Поранио српски Цар Лазаре, Поранио с Вуком и Милошем

*) Један наш добар пријатељ дао се на посао сређивања народног Косовског епа. Он ради на томе, да из многих народних иесама о ГСосову, штампаних у разним збиркама, састави једну хармопијску целину, укдањајући |;ротивречности и нескладности појединих песама, допуњујући их и доводећи у органску везу, дакде у цравцу, који је обележио г. Ст. Новаковић својим покушајем, као и својом расправом о томе у једпој од Чупићевих Годишњица. Овај ће еп потпуно задржати народни тип певања. Много је већи од досадањих покушаја и подељен је у 20 песама, од којих је »Сукоб између Вука и Милоша" друга на реду.-Она није самостадна, већ је, у главноме, препевана једна од оних Вугарштица које су ИЈтампане у Вогишићевој Збирци, с извесним ивменама. Нриређивач жели, да му име за сада оставе непознато. Ј/редник.