Nova iskra

СТРАНА 76.

11 О В А ИСКРА

БРОЈ 3.

Између два дрвета, у шатору мокром, прљавом, крај дрвеног стола седе ОФицири са командантом, седим, крупним човеком и разговарају нешто, показујући често поједина меота на мапи што лежи на дрвеном столу. Изненада, из далека, као из земље затутња један тоиовски пуцањ, други, трећи . . . Сви скочише. Из шумарка, где је непријатељ, видеше како по снегу гмиже полако нека црна маса која се тренутно овде-онде засветли, за тим пуцањ и, готово у истом тренутку, кроз ваздух, над главама наших војника Фијук гранате из почетка полако, с времена на време, па онда брзо, брже, све брже ... Сви војници, и они око ватре и они из шатора и они што се беху размилели по брегу купећи дрва, изненађени, смућени, а они што спаваху, уплашени, сањиви, дотрчаше. Војници који копаху шанчеве — стадоше, исправише се и намрштено, туробно погледаше сви на ону сграну одакле се чује пуцањ топова. Рањени, јечећи од бола, бледи и мртви, унакажени, без гласа попадаше у снег. За тренутак сви, од команданта до последњег добошара, неми, изненађени изгледаху као статуе, усправљени, скамењени и заустављени у разним покретима и изразима на лицу, озбиљни, свечани, очију разрогачених, управљених на тачку одакле избија светлост и чује се пуцањ. Једна се статуа покрену као да оживе. То је командант. Он се осврте тражећи очима трубача, па кад га угледа, даде му главом знак. Трубач разумеде. И изненада, услед нуцњаве и Фијука граната што падаху на брег, зајеча труба тужно и свечано, као да свира посмртну песму . . . Узбуна . .. За четврт часа беху сви иод оружјем, спремл)ени. Мрак поче полако да се спушта. Иза нас, близу, види се наша варош у којој овде-онде светлуца пламен или осветљен прозор. Непријатељ се примиче брегу све ближе, ближе. Наши стоје мирни, чекајући командантову заповест. Нико се не миче. Само по каткад, кад ветар јаче дуне и заФијуче кроз грање, ковитлајући снег и бацајући га војницима у очи и за врат, по неки се од њих стресе, па опет сви стоје прави, непомични, као оголела дрвета која мрак увија, омотава, крије еве витпе и више . . . С непријатељске стране ватра је престала, али се они непрестано нримичу. У ноћи, црни, увијени, погнути, газећи без шума по дебелом снегу изгледају као ноћне авети. Ветар им шиба лице, ковитлајући снег око њих, али они иду напред савлађујући ветар. Спотичу се, посрћу, али не стају. По каткад подигне неко од н>их главу и погледа напред, кроз ноћ, кроз снег на брежуљак где се светли ватра. Изгледа тако далеко, далеко; а они, уморни, изнурени једва извлаче из снега тешкз, оловне ноге. Заклапају очи, јер им засузе од снега што их боде по лицу и очима као оштре игле и одмичу . . . Наши на брегу стоје спремни, с напереним пушкама, а време промиче тако полако, споро; минути се претворили у године, у вечност .. . Страшна је ова неизвесност . . . Очекивати, непомичан, на мразу, у снегу, један час, два, три, очекивати да одоздо испод брега, из мрака за-

светли пламен и да ти изненада, за један минут, за једну секунду, можда одмах, заФијуче куршум кроз мозак ... то је страшно. Непријатељ стаде. Њихов командант, на коњу, извуче сабљу, махну два пут кроз ваздух и командова нешто. То исто учинише и сви оФицири пред својим четама. Све се то изврши тихо, без ларме. Војници узеше пушке на руку и иотрчаше. Наш командант ослушну. Учини му се да чује ш^м војника и звек оружја ту, близу, испод себе. Он извуче сабљу, подиже је у вис и командова. Војници нишанећи стегоше пушке влажне од снега... Али у истом тренутку одоздо, испод брега зајеча труба тупо, монотоно као на пожар, а из мрака сену ватра, за тим плотун један, па други . . . Из црне масе наших војника, као од какве грдне стене, одвали се с преда један, за тим други, па трећи војник разрогачених очију, раширених руку, бледи, крвави, и склизаше се низ брег, по снегу и блату, један за другим унакажени, с размрсканом главом, јечећи жалосно . . . За тренутак завлада мрак и тишина, страшна тишина. Тада наш командант махну сабљом кроз оштар и хладан ваздух и командова. Војници одозго, с брега, наперише пушке доле у мрак, не видећи ништа испред себе, али осећајући да је ту близу непријатељ, и, наједанпут, брег се осветли тренутно, изненада, овде-онде и, после страшног плотуна, куршуми, Фијучући кроз ваздух, падаху доле на непријатеља, заривајући се тупо у месо, у лице, у мозак . . . Непријатељ беше већ на половини брега. Војници из првих редова падаху натрашке, раширених руку на војнике иза себе и, обарајући их и падајући један преко другог, одвукоше их собом низ брег, котрљајући се заједно скопчани, закачени пушкама и гесацима, умрљани снегом и блатом ,. . Доле се чује јаук. Али непријатељ иде уз брег непрестано. Иду погнути, подупиру се пушкама, бауљају четвороношке, као хијене, завлачећи руке до лаката у снег и блато. По неко стане, усправи се и нишанећи у вис опали, па, кад се одозго скотрља војник, крвав, укочен, с проваљеном лубањом, сав бео од снега, он га одгурне ногом доле, па, опет погурен, клизајући се иде напред. Батаљони иду један за другим као да ничу из земље, газе мртве и рањене, не осврћући се на њихов јаук. Морају заузети брег . . . Ништа не виде, али пале један преко другог, изнад глава, не знајући да ли су они мртви, укочени војници што одозго падају, пречећи им иут, њини или непријатељски. Само напред . . . С брега пуцају све ређе, јер им војници падају све више и више. Осећају да су слабији, много слабији од непријатеља, али ће се држати до последњег. Буни их само једно: не чују глас командантов... Јадни војници! Вашег седог команданта, мртвог, крвавог, зароњеног у сиег, газе непријатељи, пуцајући на вас, његову децу . .. Непријатељ се успужа до еамог врха брега. Ту стаде. Наши, још десеторица са заставником, кад опазише како им се кроз мрак све ближе и ближе примичу војници, чији облик не распознају, али их виде као сенке и