Nova iskra

БРОЈ 3.

СТРАНА 77.

авети, и кад испред својих наперених пушака чуше већ бат и дах заморених војника, они сви, без команде, испалише последњи плотун .. . Па онда, оставши без муниције, без помоћи, сами, сва десеторица, несвесно, као по нечијој команди, шченаше пушке за вреле цеви, не осећајући ни мало топлоту по смрзнутим, тврдим као дрво рукама и подигоше их у вис, чекајући. Беху страшни . . . Заставник, сав крвав, ггодера са мотке заставу, избушену куршумима, саже се и, чепркајући рукама снег и блато, метну је брзо у ископану јаму и опет затрпа. Изнемогао, уморан једва се исправи, али у истом тренутку ту, близу иза њега, на самом брегу груну страшно један па други плотун. Он се стропошта без гласа.

Све притиште густ дим, загушљив као магла. Непријатељски војници, не наилазећи на отпор, појурише на брег кроз дим, уморни, каљави, крвави, спотичући се на мртве, попадале војнике. Свршено је . . . А кад се дим полако диже с брега, они угледаше кроз слабу, бледу светлост, што наговештава зору, близу, не далеко од брега, варош у којој овде-онде светлуца ватра. Труба зајеча. .. а они, умории, каљави као да поново добише снагу, појурише, полетеше низ брег, са исуканим сабљама, напереним пушкама, успламтела лица, вичући и клизајући се. Наиред. . . на варош! Свиће . .. А снег, крупан, густ, гоњен хладним ветром, пада на пуст брег, затрпавајући полако крваве, укочене војнике..

ЈТропаст српског царства на ^осову ПО НАРОДНИМ ПЕСМАМА САСТАВИО Л.

или Боже, чуда големога! Да је било стати, па гледати, кад се двије ударише војске иа Косову, нољу широкоме: једно српска, а друго је турска! — Није шала сто хиљада Срба, а Турака три стотин' хиљада; Сва се сила сломи на Косову. Од Турака нешто и остало, а од Срба и што је остало, све рањено и искрвављено. Пада крвца коњу до стрмена, јунацима до свиленог паса, по њој плове коњи и јунаци; а јуначке кости остадоше, да их кљују орли и гаврани. Знати ће се ондје коштурница, докле траје сунца и Косова, да пас пасу прича и казује: ту обадва цара погибоше, султан Мурат и царе Лазаре, ту погибе српска госпоштина, ту погибе српска царевина Срби, браћо, и Богу је жао!... Једно јутро у свету недјељу поранио српски цар Лазаре, па говори царици Милици: »0, Милице, моја вјерна љубо : Ја сам ноћас чудан сан уснио, ђе се пови један прамен магле од проклете земље Румелије, па се сави у поље Косово. Ја ударих кроз тај прамен магле

са мојијех тридесет војвода, и за нама сваколика војска. У магли се, љубо, растадосмо, растадосмо, пак се не састасмо. — Нека Бог зна, добра бити неће ! (< Вели њему царица Милица: »Не бој ми се, мили господару, добар јунак добар сан уснио; Сан је лажа, а Бог је истина.® Истом они у ријечи били, ал ето ти челника Голуба, носи књигу у бијелој руци, пред царем се три пут поклонио, нољуби га у скут и у руку, остави му књигу на кољену и овако њему проговара: »Вољан буди, Царе, на бесједи! Ова књига са поља Косова, донесе је један књигоноша.« Вели њему српски кнез Лазаре: »Голубане, вјерна моја слуго, угости ми итрог књигоношу, нарани га, и напоји ми га, и подај му штогод попудбине, па нек иде, куд је њему драго.® У млађега поговора нема. — Цар на књизи печат разломио. Ал му књига грдно проговора: »Ој, Лазаре, од Србије главо! Нит је било, нити може бити: једна земља, а два господара, једна раја два харача даје; царовати оба не можемо. Већ ми пошљи кључе и хараче,

златне кључе од свијех градова и хараче од седам година; уз хараче осам дјевојака, што ће љубит моји серашћери, и девету твоју Вукосаву, да оженим сина Бајазита; уз дјевојке дванајест талаца, све таоце, које теби пишем: Југовиће Бошка и Војина, — најмлађега и најстаријега два Мусића: Стева и Лазара, и јунака Орловића Павла, и Страхињу бана Страхињића, и војводу Срђа Злопоглеђа, од Загорја Љутицу Богдана,] од Топлице Топлицу Милана, од Косова Косанчић Ивана, и твог сина Високог Стевана, и сокола Милош Обилића, — Без Милоша нећу ни једнога! Ако ли ми то послати нећеш, купи војску, хајде на Косово, да сабљама демљу дијелимо, а главама међу биљежимо. Ако ли ми ни изићи нећеш, ево теби моју вјеру давам: хоћу дићи силу и ордију, сву Србију листом попалити до твојега бијела Крушевца, и њега ћу у кам растурити; поробићу мало и велико," Кад цар Лазар књигу проучио, и кад видје, што му књига каже, погледује госпођу Милицу: